Удружење књижевника Србије je у периоду од 7. до 10. октобра 2022, у Београду, Мрчајевцима и на Златибору, 59. пут одржало своју најзначајнију годишњу манифестацију – Београдске међународне сусрете писаца. Oвај пут jeто билоу знаку иницијативе „Отворени Балкан”, која на нашим просторимапоприма све већу важност у области сарадње земаља Западног Балкана, па су гости били из Црне Горе, Северне Македоније, Босне и Херцеговине (и Федерације и Републике Српске), Румуније, САД, као и увек добродошли српски писци из дијаспоре.
Свечано отварање Сусрета уприличено је 8. октобра у амфитеатру Народне библиотеке Србије. Учесницима и присутним гостима обратио се Милош Јанковић, в.д. председника УКС,поздравивши„присутне представнике нашег планетарног књижевног братства који су данас овде” и захваливши им се што су, упркос свим ограничавајућим и отежавајућим факторима, пристигли на Сусрете.
Традиционалнибеседник на отварању био је Бошко Сувајџић, професор Филолошког факултета у Београду и председник Скупштине Вукове задужбине. У Беседи под насловом „О играма”, нагласио је да „Београдски међународни сусрети писаца у организацији Удружења књижевника Србије и Града Београда непуних шест деценија пружају драгоцену прилику за укрштање језичких хоризоната, додире различитих културних традиција, размену креативне енергије као и неговање снажних духовних спона на фестивалу лепе речи, књижевности и језичке културе у Београду и Србији.”
Речима добродошлице обратио се и Виктор Лазић, председник Одбора за међународну сарадњу УКС, истакавши неке од наредних иницијатива у вези међународне културне сарадње кровног српског књижевног удружења.
Свечарску интонацију отварању Сусрета дали су својим изузетним наступом Хор „Краљица Марија” са солисткињом Тањом Андрејић и под диригентском палицом Иванке Стојков,као и Урош Дојчиновић на гитари и Милан Михаиловић Цаци, казујући стихове Васка Попе.
Уручене су и захвалнице учесницима Сусрета.
Програм свечаног отварања 59. Београдских међународних сусрета модерирала је Гроздана Лучић Лалић.
Програм овогодишњих сусрета отпочео је 7. октобра, када је у Удружењу књижевника у вечерњим часовима одржано књижевно вече Балканска песничка руковет,а отворено је представљањем књижевних профила гостију Сусрета. У наставку програма, своје књижевне радове казивали су наши писци из дијаспоре, а потом је уследио Песнички митинг, где су присутним учесницима своје стихове подарили чланови УКС и песници из Београда.
Вечерњи термин, 8. октобра, у Свечаној сали УКС, био је резервисан за традиционалне Округле столове. Прво је уприличена трибина „Васко Попа – исповест века”, у помен на 100 година од рођења једног од нашихнајзначајнијих песника (говорили су Светлана Шеатовић, Славомир Гвозденовић и Видак Масловарић), а потом, у знаку обележавања 400-годишњице од рођења Молијера, разговор са темом „Молијер (Жан-Батист Поклен) – писац људских порока” (у разговору су учестоввалиГоран Цветковић, Милош Констатиновић и Видак Масловарић).
Недеља, 10. октобар, као и понедељак, у програмској шеми, били су одређени за излете и гостовања писаца-учесника и чланова УКС на песничким сусретима у Мрчајевцима и на Златибору: 22. Међународне мрчајевачке песничке сусрете и 9. Песничке ватре златиборске. Овде ваља истаћи да су поред изузетно посећеног, богатог и разноврсног књижевног програма у Мрчајевцима, лауреатима Гордани Влајић и Новици Ђурићу уручене „Повеље Мораве”, значајно признање УКС и Књижевног друштва Мрчајевци, односно Повеља „Песничких ватри Златиборских” Владимиру Пишталу.
59. Београдски међународни сусрети писаца завршени су наступом учесника на књижевним матинеима у школама и посетом Музеју књиге „Адлигат”.
Током трајања Сусрета, разговарано је о јачању међусобне сарадње, организацији и реализацији заједничких књижевних пројеката, те су у том смислу потписани и протоколи о међусобној сарадњи УКС са удружењима писаца у Северној Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Узбекистану. А УКС и његов Одбор за међународну сарадњу одмах након завршетка овогодишњих, крећу у припрему наредних, јубиларних 60. београдских међународних сусрета писаца.
Организацију и одржавање Сусрета писаца подржали су и помогли: Министарство културе и информисања РС, Град Београд – Секретаријат за културу, Град Чачак, Општина Чајетина, Културно-просветна заједница Србије, Народна библиотека Србије, ПИ – организација за колективно остваривање права аутора, Књижевно друштво Мрчајевци, ОШ „Татомир Анђелић” Мрчајевци, Компанија „Zepter” – „Zepterhotel”, Хор „Краљица Марија”, Компанија „Вибет”, Музеј књиге „Адлигат”, штампарија „Dinex”.
Удружење књижевника Србије јесвима доделило пригодне захвалнице.
Балканска песничка руковет
У Свечаној сали УКС, на почетку59. Београдских међународних сусрета писаца иницијално су се састали учесници Сусрета, писци чланови Удружења књижевника Србије и београдска књижевна публика у оквиру програма Балканска песничка руковет.
Присутне, у препуној сали, пригодном речју и својим стиховима поздравио је в.д.председника УКС, Милош Јанковић.
Потом је водитељ приредбе, члан УО УКС, Видак М. Масловарић представио учеснике и помогао у приближавању њиховог ауторског профила, а присутни су били и чланови УО УКС, Петар Жебељан и Живорад Ајдачић.
У главном делу вечери представили су се следећи писци: Новица Ђурић, председник Удружења књижевника Црне Горе, Христо Петрески, председник Удружења књижевника Македоније, Хаџем Хајдаревић, члан Друштва писаца Босне и Херцеговине и председник Организационог одбора Међународне књижевне манифестације „Сарајевски дани поезије”, Александар Ћуковић, секретар УКЦГ и главни и одговорни уредник часописа УКЦГ „Стварање”, Раденко Поповић, књижевнице из Републике Српске, Неда Гаврић и Милена Дрпа, Драган Алорић, новинар и публициста, главни уредник Српског радија у Црној Гори, Славомир Гвозденовић, члан Савеза писаца Румуније и члан УКС, Александру Поткоава, истакнути румунски књижевник.
Потом су се представили наши писци из дијаспоре: Даница Дана Додић из Париза и Гордана Пешаковић из Орланда на Флориди.
У завршници овог књижевног сабора, чланови УКС и песници из Србије учесницима Сусрета представили су своју поезију, а међу њима Братислав Р. Милановић, Радомир Стојановић, Видак М. Масловарић, Гроздана Лучић Лалић, Чедна Радиновић Лукић, Виолета Божовић, Живко Николић, Биљана Тасић, Марија Викторија Живановић, Милан Стевановић Трновица, Мима Стефановић, Владан Ракић, Мајо Даниловић, Небојша Стојоски…
Овим су на најбољи начин, песничком речју, отпочели 59. Београдски међународни сусрети писаца.
Свечано отварање 59. Сусрета писацаНародна библиотека Србије
Милош Јанковић
Драги пријатељи, поштовани гости, уважене колеге,
Испред УО УКС, свих чланова Удружења и у своје лично име, желим вам добродошлицу на 59. Београдске међународне сусрете писаца, које, нажалост, као и у претходне две године, одржавамо у отежаним, по много чему специфичним и, овог пута, управо због тих и таквих околности, редукованим условима, како по броју присутних учесника, тако и по програмима који овогодишње Сусрете прате.
Подсећања ради, на прошлогодишњим Сусретима, у поздравном обраћању, изговорио сам следеће:
„И овогодишње Сусрете одржавамо у условима глобалне епидемије, у форми која је у свему редукована и прилагођена пандемијској пошасти, иако – истине ради – делимично ипак и на начин који је најприближнији оном облику по коме су наша полувековна књижевна дружења била позната, а не као што је то био случај прошле године – у виртуалном простору, преко комуникацијских платформи и видео конференције, мада ће и тај вид, уз помоћ и сарадњу колега из Удружења Адлигат, бити заступљен што желим посебно да истакнем.”
Од 2020.године и почетка пандемијског таласа многе од активности УКС биле су диктиране глобалним условима, рестрикцијама по различитим основама – које су у великој мери одређивале и начин на који је УКС деловало, што се нужно одразило и на БМСП, па смо морали да их реализујемо на даљину, да се тако изразим, у on line форми, којoj смо, због актуелне ситуације, и ове године били принуђени да прибегнемо, а путем које ће нам се на овогодишњем нашем књижевном дружењу прикључити преко 20 наших колега, широм света, путем видео записа, директних укључења и коришћењем осталих могућности које нам савремено доба и модерна средства комуникације пружају.
Као и сваке године, и овогодишњи Сусрети имају свој начелни тематски оквир, и обележавају одређене значајне датуме. Ово је 100. годишњица од рођења великог српског песника, нашег српско-румунског песничког сабрата Васка Попе и 400. годишњица од рођења великог Молијера – и један део програма на Сусретима биће посвећен томе, о чему ће касније бити више речи.
Околности су такве какве јесу, а на нама је да максимално искористимо оно што можемо у задатим оквирима, па ми, у том смислу, дозволите да поздравим присутне представнике нашег планетарног књижевног братства који су данас овде и да им се захвалим што су, упркос свим ограничавајућим и отежавајућим факторима, са нама.
Искрену добродошлицу желим:Славомиру Гвозденовићу,Александру Поткоаву,Христу Петреском,Новици Ђурићу,Александру Ђуковићу,Андрији Радуловићу,Раденку Поповићу, Милени Дрпи,Неди Гаврић,Хаџему Хајдаревићу,Брусу Стерлингу,Драгану Алорићу, као и нашим драгим колегиницама из дијаспоре:Гордани Пешаковић,Даници Додић,Јасмини Тешановић, Светлани Матић.
Поздрављам и Наташу Михаиловић, секретара за културу града Београда, уверен да ћемо наредне, јубиларне, 60. БМСП организовати онако како та манифестација, која траје непрекидно шест деценија, и заслужује, као догађај од изузетног значаја за град Београд и Републику Србију, у условима мира и ван сенке глобалне кризе, у славу књижевности и писане речи.
Хвала вам на пажњи.
Бошкo Сувајџић
О играма
Поштовани писци, драги домаћини, уважени гости,
Београдски међународни сусрети писаца у организацији Удружења књижевника Србије и Града Београда непуних шест деценија пружају драгоцену прилику за укрштање језичких хоризоната, додире различитих културних традиција, размену креативне енергије као и неговање снажних духовних спона на фестивалу лепе речи, књижевности и језичке културе у Београду и Србији.
Велики је број значајних светских стваралаца који су представљали своје језике, своје културе, своју поезију, као врхунски израз сопства, на овој престижној смотри духа. Враћали су се из Београда са драгоценим сазнањима о нашој земљи, о нашем језику и нашој култури, са непроспаваним ноћима и лепим пријатељствима. Захваљујући делатностима Удружења књижевника Србије, под покровитељством Града Београда, међународни сусрети писаца су се лепезасто ширили и ка другим духовним сферама и областима хуманнстичких дисциплина: позориште, музика, сликарство, филм.
Београдски међународни сусрети писаца, као један од најважнијих облика годишњих активности Удружења књижевника Србије, укључују различите програме, манифестације, изложбе, округле столове. Наши гости имају прилику да посете многе културне, научне и просветне институције у Београду и Србији, да на стручним екскурзијама стекну нова сазнања и драгоцене увиде о нама.
Ове године, у центру пажње 59. Београдских међународних сусрета писаца су два округла стола и две значајне годишњице. Једна је 100-годишњица рођења најпревођенијег српског песника у 20. веку, Васка Попе; друга, пак, обележавање четири века од рођења великана светске драмске књижевности, Молијера. Могли бисмо овде додати још два важна датума: управо сутра, 9. октобра, навршава се 130 година од рођења нашег нобеловца, Иве Андрића, а 30. септембра смо обележили 125 година од преноса земаљског праха Вука Стефановића Караџића из Беча у Београд.
Имајући у виду ова велика имена и значајне годишњице, одржаћу беседу посвећену теми, универзалној колико и личној, са којом, по мом мишљењу, сви они имају заједничких додирних тачка: беседу о играма!
Јохан Хојзинга је игру дефинисао као „добровољну радњу која се одвија унутар неких утврђених временских и просторних граница, према добровољно прихваћеним али обавезним правилима, којој је циљ у њој самој”. Поетика игре у поезији Васка Попе заснована је на сложеним интертекстуалним релацијама према усменој поезији и средњовековној књижевности, али и метатекстуалним спонама са универзалним мотивским регистрима светске поезије. Попина игра је прозрачна, космогонијска, вечна. То је игра за живот, игра стварања, али и игра смрти, разарања, прождирућа, исцрпљујућа, самозатајна. Попина игра је игра на живот и смрт. Прапостојбински митска, судбински метафизичка, предачки завереничка. Идиоматска и формулативна игра, архаичног порекла и високог артистичког умећа, фолклорна и метајезичка.
У том контексту, индикативан је Попин циклус „Игре”, четврти циклус у књизи Непочин-поље, објављен први пут 1955. године у часопису Дело. Игре чине тринаест песама и то: „Пре игре”, затим „Игре Клина”, „Жмуре”, „Заводника”, „Свадбе”, „Ружокрадице”. Предах пружа песма „Између игара”. Следе „Игре Јурке”, „Семена”, „Труле кобиле”, „Ловца” и „Пепела”. Циклус окончава песма „После игре”.
Попине Игре су игре у које човек улаже све што поседује, делове тела, ум, срце, свој живот, па и своју сопствену смрт. Игра се у највише улоге, махнито и без предаха, усредсређено и дисциплиновано, са непрестаним заменама улога. У духу са поетиком народне књижевности и дечјег фолклора, то су игре скривања, трагања и откривања. Оне никада не престају. Игра се видом, слухом, осетом; игра се покретом, отпором, притиском. Игра се падањем у бездан и вечитим безнадежним успињањем до себе. Игра се за себе, у себи, у сваком углу себе. Игра се играма које су поникле „у самом срцу столетних ноћи”. Игра се смислено и дисциплиновано, према утврђеним правилима. Игра се бесциљно и сумануто. Игра се пре и после игре:
Пре игре
Зорану Мишићу
Зажмури се на једно око
Завири се у себе у сваки угао
Погледа се да нема ексера да нема лопова
Да нема кукавичјих јаја
Зажмури се и на друго око
Чучне се па се скочи
Скочи се високо високо високо
До наврх самог себе
Одатле се падне свом тежином
Данима се пада дубоко дубоко дубоко
На дно свога понора
Ко се не разбије у парампарчад
Ко остане читав и читав устане
Тај игра
Попа је народни, Вуков језик, претворио у вучји језик. И заиграо се с њиме на овој нашој усправној земљи, на непочин-пољу, на игралишту косова и змајева. У Вуку су се, како збори онај наш умни списатељ, чији 130. рођендан славимо сутра, 9. октобра, нашли „човек од акције и човек од мисли, рушилац и градитељ”. И још, посебно је истицао тај списатељ како се Вук, у личном животу, „повијао и довијао, гутао срамоту, служио горег од себе, мољакао, али у основној ствари, у својој визији народног језика, остао је прав и непоколебљив, реформатор, борац и победник”. Један други велики човек рекао је, опет, да је Вуков језик, језик сељака и овчара. И да мирише на њиву, на планински ветар, на крв, на зној, пркос, на широке просторе живота са свим што је у њему добро и зло, лепо и ружно. И додао је још овај човек да је тај Вуков, српски језик, природан као дисање. Да се не гради но постаје. Да се не мисли но доживљава. Да се не учи него зна.
Вук је бележио, у Рјечнику и у Животу и обичајима, сијасет игара: клис, прстен, крмача, вино, зец, скакање, метаљка, обртаљка, рвање, нишан и др. Овде посебно треба указати на Вукову лексикографску дефиницију игре у Рјечнику из 1852. у којој су издвојена два значења: забавна игра (Spiel, lusus, ludus) и орска игра (Tanz, chorea).
Уобичајен завршетак већине код Вука описаних игара исти је као и у понорном, разиграном циклусу Васка Попе. Игра се завршава променом улога и новом игром. Тако је, на пример, у игри ћулање, која се у Црној Гори зове грабикапа.
Жан-Батист Поклен, познат под псеудонимом Молијер, већ 400 година је чувен као мајстор игре. Мајстор комедија карактера какве су Дон Жуан, Тартиф и Мизантроп. Глумац који је умро тако што му је позлило на сцени, на четвртом извођењу Уображеног болесника. Комедиограф који је, не одбацивши ни комику фаблиоа и моралитета, ни комику пучке фарсе и лакрдије, ни искуства италијанске commediе dell’arte, на сцену за сва времена извео живе, сложене људске природе којима владају универзалне, метежне људске страсти.
У основи Молијерове игре, као и Вукове, као и Попине, и Андрићеве, стоји филозофско питање равнотеже између сила репресије и сила слободе. У суштини, сартровско питање. Молијерови Харпагони и Журдени, Тартифи и Скапени, Дон Жуани и Зганарели, сва та галерија универзалних карактера и аутентичних ликова као да је оживела на сценама светске политичке сцене, али и као интимна галерија наших живота, наших депресија, наших судбина. Молијер не гаји илузије о човековој величини, али га не лишава ни наде. Да ли ће нас баналност времена у коме живимо ослободити и те, последње наде?
Андрићева приповетка „Аска и вук”, са средишњим мотивом Аскине игре за живот, представља алегоријско казивање о судбини уметника и моћи уметности. Андрићева Аска, саткана од есенције животних сила и агоналних нагона, суочена са злом, такође у есенцијалном виду, пред искеженим, крвожедним вуком, поставља и данас вечно питање човекова постојања: Може ли се зло победити уметношћу? Може ли живот преживети, суочен са смрћу?
Данас када се, у све тамнијим нијансама есхатолошког доживљаја света, људи дехуманизују и своде на само једну могућност своје људскости; када постоји готово опипљива претња историји и будућности нашег постојања; када су играчи и даље колективни и анонимни, а игре све суровије и све трагичније; када су на глобалној драмској сцени на репертоару готово искључиво игре насиља и невиних жртава; у небројеним проклетим авлијама и казаматима које се множе по свету, и у којима учесници игре губе главе, удове, предметни свет и природу која их окружује, све до губитка сопства и људског идентитета, писци, више него икада раније, морају да играју своју игру. Игру у коју се улаже све што се поседује за непроцењиво сазвежђе личног интегритета и идентитета. За лепоту и смисао. За наизглед излизане, али вечне идеје правде, једнакости и слободе. За језик коме служе, и књижевност чији су заступници. Само тако се може, ако не очувати, оно барем опевати душа човечанства.
У том контексту, завршио бих беседу својим стиховима посвећеним играма и Васку Попи:
Ако сам ја вук
На вучјој земљи међу вучјим народом под вучјим небом
Он је онај који се са вуковима игра
Вучји пастир, вучји светац, вучји бог
Товар соли у вучјој утроби
Песмоносац из предачких јазбина
Задужбина од звездане плавети
(„Ако сам ја вук”)
Поштовани писци, драги домаћини, уважени гости! Овим су 59. Београдски међународни сусрети писаца отворени. Нека игре почну!
Виктор Лазић
Драге колеге и пријатељи,
Удружење књижевника Србије одржава 59. Београдске међународне сусрете писацаса књижевницима из Америке, Румуније, Италије који су дошли у Београд, док се укључење у онлајн сусрете реномираних књижевника очекује из најмање петнаест земаља са пет континената. Ове године је оквир сусрета био Отворени Балкан, па манифестацији присуствују председници удружења књижевника из Македоније, Црне Горе и БиХ, док се очекује онлајн укључење и писаца из Албаније.
Међународни сусрети у организацији УКС-а су једна од најзначајнијих годишњих књижевних манифестација на којој традиционално учествују угледни писци из целог света. Из Америке је ове године међу нама Брус Стерлинг, значајан писац научне фантастике, оснивач књижевног правца сајберпанка на основу чијег дела је Били Ајдол урадио један албум, а значајне представнике на сусрете упутила је и српска дијаспора.
Значајно је истаћи и да су овом приликом потписанипротоколи о сарадњисаудружењимакњижевникаУзбекистана, ЦрнеГоре и СевернеМакедоније.
Oд када сусрети постоје, није било тежег времена за њихово организовање. Већ трећа година за редом је препуна неизвесности и нерешивих препрека. Сусрете организујемо у међународним околностима које су ван наше контроле и утицаја, али не одустајемо. Због тренутног сукоба у Украјини, током недеље која је претходила отварањима сусрета, четворо великих имена светске књижевности отказали су своје доласке у Београд, добрим делом у страху да ће имати потешкоћа да се, због растуће кризе, врате својим кућама, мада су неки имали већ купљене авио-карте. Зато ће и ове године важан део сусрета бити одржан онлајн, преко интернет везе. Волео бих да се захвалим писцима са Сејшела, из Русије, Узбекистана и Индонезије који су се већ укључили у наш онлајн програм. Сусрети ће преко интернета трајати наредних месец дана, а током новембра ћемо приказати све учеснике.
Прошле године се у онлајн сусрете укључило 26 писаца из 22 земље, и то најзначајнији аутори из Амазоније, Гренланда, Ирана, Индонезије, Бербери из Сахаре и колеге из Малија, док се са Малдива укључила прва дама Малдива, супруга оснивача ове државе, књижевница Насема Мухамед. Многи од заступљених земаља и народа су тако по први пут били представљени на једној књижевној манифестацији у овом делу Европе.
Окупљање писаца у Београду, упознавање са колегама, представљање поезије и прозе како колегама писцима, тако и српској јавности, значајна је манифестација на коју су долазили многи Нобеловци претходних деценија, често пре добијања Нобелове награде за књижевност. То је најбољи форум за размену мишљења, за упознавање са светом и – собом, јер без упоређивања и упознавања другачијег, нема ни изградње свести и критеријума о сопственом. Имао сам част да ове године, по четврти пут учествујем у организацији ове манифестације. Захваљујем са колегама без којих би одржавање сусрета ове године биле немогуће: Милошу Јанковићу, Гроздани Лучић Лалић, Видаку Масловарићу, Гордани Влајић, Маји Даниловићу, Александру Божовићу, Марији Викторији Живановић…
Хвала Вам на пажњи и уживајте у књижевности коју само ови сусрети могу да пруже.
