Џејмс Скали: ЗАПИСИ ЛУТАЛИЦЕ

ПЛЕМЕНИТА И ОШТРОУМНА ИНТЕЛЕКТУАЛНА ПРОЗА

Претпостављам да Џејмсу Скалију није позната књига Ребеке Вест о „првој Југославији“, краљевини (Црно јагње и сиви соко). Уосталом, и до нас је – дуго табуирана од стране Титовог режима – стигла, преведена, с готово историјским задоцњењем. Скали је имао друге путовође: на почетку Записа луталице споменутог Александра Портелија а потом Дајану Џонсон, Мајкла Парентија... и многе друге, све до информација о НАТО рату у Југославији из прве руке, скинутих с интернета.

За нашег читаоца још је значајније што Записе луталице исписује врстан, ерудитни интелектуалац либералних схватања, склон малима и потлаченима, имун на медијске манипулације и озбиљно забринут не само за политичко-историјске исходе човечанства већ и за одбрану културних вредности пред налетом полиуретанских масовних творевина наметнутих као једино могућа глобална култура.
Следећи Портелија аутор истину сагледава у судару велике и мале историје, оне одозго и оне одоздо, трезвено се одупирући ма којој врсти манипулације.

Југославију, заправо Далмацију и део Словеније, Скали је први пут посетио давне 1962. То је било довољно да назре сложеност њене политичке ситуације. Бомбардовање Југославије, најпре Босне а потом, 1999, Србије и Косова без сагласности Савета безбедности Уједињених нација и уз кршење свих принципа на којима је, после Другог светског рата, почивао међународни поредак, он без околишења тумачи као увертиру за напад на Авганистан и потоњу окупацију Ирака.

...Скалијево виђење косовске ситуације могло би бити од користи и многим домаћим политичарима јер у много чему залази у саму срж ствари, поготову онда када говори имајући у виду народ, обичне људе притиснуте опором свакодневицом до те мере да су њихове реакције аналитички непредвидиве, диктиране интуицијом, наслеђем и инстинктивним нагоном за самоодржањем. У судару с таквим чињеницама падају теорије и стратешке пројекције сачињене у ма каквим и ма чијим кабинетима.

Наравно, преостаје и оно питање докле се може издржати, односно неће ли један медијски оклеветани и транзицијом изморени народ у неком часу ипак поклекнути... Тим пре што, како већ на самом почетку Записа луталице напомиње Џејмс Скали: „Морао сам да призовем у помоћ велике делове политичке и историјске позадине, јер у случају бивше Југославије, посебно у медијима САД и северне Европе, незамисливе лажи које се прихватају здраво за готово су тако невероватне да их нико не доводи у питање. Мале лажи, које само имају за циљ да забаве, преиспитују се далеко пажљивије“.

Нешто даље Скали нуди закључак који нам се чини још битнијим: „У дужој перспективи историјски контекст представља далеко већу одредницу од личног виђења. Али не и значајнију. Потребно је лично искуство да би се схватила та историја – да би јој се приписали свест и биће. Да би она постала важна“.

Ослањајући се на бројне и различите изворе, „савесно написане књиге и чланке“, Џејмс Скали је уложио и додатни труд да се непосредно осведочи, да досегне оно што подразумева под незаобилазним и значајним личним искуством. У том смислу је, рекло би се, поступио не само као баштиник најбоље интелектуалне традиције већ и као позни, чак нехотични следбеник античких мудраца и филозофа.

О свему у шта се осведочио аутор је оставио не само истинољубив већ и књижевно високо релевантан траг. Управо због тога смо му посебно захвални. Његово сведочење о Србима и Србији нови је изданак оне литературе на чијем је челу по нас упозоравајућа а већ класична књига Арчибалда Рајса. Наравно, овде није реч ни о каквом дословном поређењу. Џејмс Скали нас, међутим, подсећа да су објективност и непоткупљивост и данас интелектуалне врлине које писац – независни ум – вреди да поседује и исказује не занемарујући естетско чуло.

Срба Игњатовић

 

БИОГРАФСКА НОТА
Амерички песник Џејмс Скали рођен је 1937. године у Њу Хевну. У Сантјагу де Чиле живео је 1973. и 1974. године. Сада живи у Сан Франциску.

Објавио је десет песничких књига, међу којима: Авенија Америка, Песме из Сантјага, Комуникације, Кацига Аполо, Мајски дан, Речи без музике, Донателова верзија, и друге. Објавио је неколико књига критика, међу којима су Модерна поетика, а поновљено издање под насловом Модерни песници у модерној поезији, као и Прекинута линија: песништво као друштвена пракса.

Превео је неколико књига на енглески. Радио је као уредник, а добитник је више књижевних награда и признања.

О Џејмсу Скалију и његовим књигама


ЏЕЈМС СКАЛИ: З А П И С И  ЛУТАЛИЦЕ

СРБИЈА & КОСОВО
ПУТОПИС И БЕЛЕШКЕ
јесен 2007.
БЕОГРАД, 2008

НАСЛОВ ОРИГИНАЛА
James Scully
Vagabond Flags
ПРЕВЕЛА СА ЕНГЛЕСКОГ
Станислава Лазаревић
ПОГОВОР
Срба Игњатовић
Сва права су задржана
Copyright © Аутор и УКС

Изводи из књиге

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ
Као епиграф раду чији наслов гласи Толико тога зависи од једног црвеног аутобуса, или невине жртве ослободиочеве пушке стручњак за усмену историју Александар Портели цитира песму Виљема Карлоса Вилијамса Црвена ручна колица:

Толико тога зависи од
црвених ручних колица
искричавих од кишних
капи
крај белих
пилића

Портели затим објашњава како епиграф, тако и „историјску методологију“ о којој овај рад говори.
... На песму помало скривеног значења Виљема Карлоса Вилијамса подсетила ме је вест коју је објавила La Republica, 1. мaja 1999:

„На експресној линији Ђаковица – Пећ – Подгорица саобраћао је један стари црвени аутобус“. Док је путовао са Косова према Црној Гори, 1. маја 1999, погодио га је пројектил НАТО-а и четрдесетак путника који су се налазили у њему живи су изгорели. „Његова јарка боја није била довољна да га пилоти НАТО-а уоче“. Према речима представника за штампу који је коментарисао несрећу у Лучанима „са висине на којој се налазе пилоти, када би водили рачуна о аутобусу, изгубили би из вида своје циљеве“.


• Ја се не бавим усменом историјом. Међутим, када се осврнем на Записе луталице, чини се да су тај путопис и белешке уткани у нешто налик на aгон који описује Портели: да се запати дијалог – или, у мом случају мање амбициозно, да се истакне дубока блискост – између „историчареве свести о широким временским и просторним матрицама и уско фокусиране личне приче локалног наратора“. Ово стање се одражава не само на садржај путописа који следи, него и на његову ћудљиву форму која лавира између запажања, размишљања, сећања, примисли и интервенција у реалном времену током писања.

Још је значајније то што се писање одвија под сенком борбе за истину која је, у ствари, одмеравање снага – између замагљених или потиснутих историјских истина са једне стране и хегемонистичких, друштвено прихваћених лажи са друге стране. Природно, желео сам да разоткријем демонизацију и да дефинишем планове који се испод тога крију, који у САД и Европи пролазе као „истине“.
Међутим, овај пројекат је неизбежно повезан са истинама о српској културној реалности који се никада не могу пренебрегнути. У материјалном погледу та стварност је присутна у начину на који се људи држе и опходе, културолошки, и како они одају ту културу – тако што ће сакупљати комадиће гранита, на пример, наздравити са вама или реаговати на чланак у новинама. Углавном, оно што чине, чине са пуно пажње и са високом свешћу. За једног Америкаца то је невероватно. Они заиста стоје иза онога што чине.

Овај путопис обухвата период од неколико седмица – и низ градова – у Србији и на Косову, крајем септембра и почетком октобра 2007.
Боравио сам у тим крајевима са Сендијем Тејлором, једним од издавача куће Curbstone Press, на позив 44-ог Међународног књижевног сусрета писаца који се одржавао у Београду. Било је то по први пут после вишегодишње паузе да сусретима присуствује неколико
Американаца несрпског порекла.

Сенди (Александар) је мој дугогодишњи пријатељ. Наше пријатељство траје већ скоро педесет година. Објавио је неке од мојих књига, међу њима најновије издање књиге есеја о поезији „Прекинута линија” (LINE BREAK: POETRY AS SOCIAL PRACTICE) и збирку песама
„Донателова верзија” (DONATELLO’S VERSON) . Мада је конференција била планирана од 27. септембра до 4. октобра 2007, ми смо стигли раније и још мало продужили наш боравак. Ја сам одатле кренуо 6. октобра, док је Сенди остао још два или три дана због здравствених проблема. Драган Драгојловић је био наша особа за везу. Послао сам му своје излагање за конференцију, „Записе луталице“, које се налази и при крају овог путописа. Такође сам послао неке од мојих песама да се преведу на српски језик: „Донаталова верзија”, „Кана“, „Склеродерма“, „Анђео историје“, „Дан уочи хапшења“, „Остарела коза“... Све оне, осим једне, биле су написане недуго раније. Једна од Сендијевих збирки песама је већ била преведена на српскохрватски.

Никада раније нисам писао дневник, али сам овог пута то учинио на наговор пријатеља. Нисам ни слутио како ће то бити тешко. Све се непрестано одвија – призори, дела, мисли, асоцијације, сећања – а шта од свега тога одабрати? Шта испустити? А када ћу тек пронаћи време да то све запишем? Као што се испоставило, осим кратких белешки усред ноћи и крадомице записаних опаски у пролазу за то није било времена. Толико смо били у покрету, из града у град, од једног центра за културу или библиотеке до другог, да бих заборављао имена градова, па чак и датуме када смо били тамо, ма колико сећања на догађаје била жива. Нисмо имали одштампани распоред активности, посебно на Косову, где су књижевне вечери заказиване такорећи у последњи час. Касније сам сазнао да је одлазак у те крајеве организован у изузетно кратком року. Косово је било једно од потенцијалних одредишта на недатираном распореду екскурзија који нам је подељен, који је обухватао још и Нови Сад, као и Бијељину у Републици Српској чији политички живот, медије и полицијске снаге контролише високи представник Уједињених нација за Босну и Херцеговину. Међутим, није било времена да уденемо и посету овим градовима у наш распоред.

О поезији која је представљена на том скупу имам мало шта да кажем. Углавном не знам шта се читало. Често бисмо, као песници из иностранства, читали своје песме у исто време, али на различитим местима. Чак и када смо читали заједно на већим скуповима и на Косову, нисам то знао. Песме су са кинеског, руског, бугарског, чешког, данског, немачког (песника из Аустрије, а не из Немачке) и осталих језика превођене на српски. Три руска песника, од којих нико није читао него рецитовао, говорили су своје стихове. Један је рецитовао, други је био помпезан, а трећи говорљив, дубоког гласа, варирајућих тонова. Кинези, барем они млађи, који као ни Руси нису били везани за књиге, углавном су говорили стихове гласно, уз добро увежбану гестикулацију. У Сан Франциску, Првог маја у парку Долорес, слушао сам како деца из Јужне Америке рецитују поезију на сличан начин, напамет и уз кореографију. Једини учесник из Чешке био је минималиста, склон самоизолацији. Срби које смо чули нису декламовали. Један Румун је био прави дивљак. Где год и ма на ком језику рецитовао, он би остао дивљи човек.

Своје белешке сам бацао на папир у пролазу, али не увек у хронолошком низу. Касније бих их прикупљао и преписивао. Неке значајне догађаје нисам у стању да „сместим“. У коначној верзији путописа, којој су додате и белешке, значајни историјски догађаји се преплићу са свакодневицом, са политичким опаскама, сећањима и измамљеним осећањима. Пошто нисам ни хтео ни желео да повучем јасну границу између путописа и дневника, оставио сам рукопис у том облику: збркан, са много лица и загонетних и изненадних обрта.

Морао сам да призовем у помоћ велике делове политичке и историјске позадине, јер у случају бивше Југославије, посебно у медијима САД-а и северне Европе, незамисливе лажи које се прихватају здраво за готово су тако невероватне да их нико не доводи у питање. Мале лажи, које само имају за циљ да забаве, преиспитују се далеко пажљивије. Митови који се у „западном свету“ прихватају као истина морали су се разголитити. У дужој перспективи историјски контекст представља далеко већу одредницу од личног виђења. Али не и значајнију. Потребно је лично искуство да би се схватила та историја – да би јој се приписали свест и биће. Да би она постала важна.

Има много савесно написаних књига и чланака у којима се разоткрива план за изазивање распада Југославије. Навешћу само неке од њих: Дајана Џонстон: Луди крсташи: Југославија, НАТО и заблуде Запада1; Мајкл Паренти: Како убити једну нацију: напад на Југославију: студија о нехуманитарној интервенцији – и интелектуалном и моралном колапсу либералне левице Запада.2 Најлакше је почети са Парентијем, пошто он полази од претпоставке да читалац не зна ништа о Југославији, нити о снагама које су се удружиле у њеном разбијању.

Јутрос (2. децембра 2007.) један енглески блог гласи овако: „Свака држава која би се издвојила из Југославије на крају би спровела неку врсту етничког чишћења. Или би логиком једне сецесије произвела још једну, мању сецесију (у нади да ће се тим путем постићи уједињење са одговарајућом федералном републиком), или би новонастала држава једноставно наставила офанзиву да би коначно уклонила или поубијала своје легитимне грађане, или и једно и друго. Очекује се да ће Косово прогласити независност за око недељу дана“.

У ситуацији када су НАТО и ОУН преузели контролу на терену, до данашњег дана протерано је скоро 2/3 косовских Срба – 200.000 од популације која је бројала 320.000. У овом тренутку Косово се налази на ивици коначног етничког чишћења.

18. септембар 2007.
Завршио сам са читањем књиге Дијане Џонсон Луди крсташи. Напад на Југославију представља понављање старих завера. Хуманитарна интервенција је фраза којом ће хуманитаристички моралисти бити увучени у подухват империјалистичке агресије и крађе. Ништа лакше него убацити идеју праведности у разређену атмосферу историјског вакуума. Праматрица за наше доба, доба империјалистичке über-државе, била је инвазија Конга од стране белгијског краља Леополда Другог – да би се, наводно, спасили Конгоанци од арапских трговаца робљем, али их је тиме, у ствари, само приковао за плантаже каучука. [Види King Leopold’s Ghost od Aдама Хоксчајла] У наше време тај преседан из касног 19. века могао би оживети и поново применити само либерални владар са ореолом хуманитарног морала – чиме Бил Клинтон даје посебан допринос империјалистичком пројекту.

Напад на Балкан је, опет, створио преседан за ратове уз политички свепартијски консензус које САД воде у Ираку и Авганистану. Под заставом хуманитаризма конгломерат који чине САД, НАТО и ЕУ ослобођен је стега међународног права. Као што Мајкл Паренти истиче, НАТО је организација без капитала, без устава, непотврђена на изборима и без домовине, која је починила ничим изазвани чин агресије према конкретној земљи која има све горе наведене атрибуте. Људи су у Нирнбергу осуђивани на вешала за дела лакша од овога, док је неизазвани превентивни напад оцењен као „највећи ратни злочин“ зато што је „у њему садржано акумулирано целокупно зло“.

Други леополдовски преседан био је и јесте саучесништво медија, потпомогнуто у овом случају компанијом Ruder Finn за односе са јавношћу која оперише у читавом свету. Она је америчкој публици продала непостојећа стратишта масакара који се никада нису догодили. Њени људи су „избрисали“ масакре који су се заиста одиграли, али које су починили „наши“, истовремено инсценирајући масовна силовања којих никада није било.

Фотографије је пратио погрешан текст.

На чувеној слици Босанац који личи на костур, наводно затворен у српском концентрационом логору, био је 26-годишњи Фикрет Алић у једном транзитном логору у Трнопољу. Боловао је од туберкулозе. Остали који стоје иза њега нису изгладнели. Нико од њих није био ничији затвореник. Нити је Алић био опкољен бодљикавом жицом. И он и остали су се налазили на неограђеном простору по коме су се слободно кретали. Бодљикава жица је штитила блок са гаражом и електричним трансформатором. Фотограф, који је снимао кроз жицу, очигледно је сматрао да је његов посао да слика. Шта ће се радити са фотографијама није била његова брига. Daily Mirror je уз слике формулисао пропратни текст у складу са сопственом идеолошком агендом. Они су желели концентрациони логор – нешто што би подсећало на холокауст било је од пресудне важности да би се тај рат продао Западу – а Mirror се докопао тога. Остали медији су пренели исту слику, а зна се шта је уследило.
http://www.whatreallhappened.com/RANCHO/LIE/BOSNIAPHOTO/bosnia.html

Ruder Finn је глобална компанија за односе са јавношћу која је 1990. године, у сарадњи са фирмом Hill&Knowlton, уз саучесништво Тома Лантоша из Калифорније, члана Представничког дома из Демократске странке, извела пред Интересну групу Одбора за људска права америчког Конгреса 15-годишњу Кувајћанку тврдећи да она ради волонтерски као медицинска сестра. Она је кроз плач испричала како је била очевидац када су ирански војници бацали бебе на болнички под да би могли да им украду инкубаторе. Касније је откривено да та девојка по имену Нарија није била болничарка већ ћерка Сауда ал-Сабаха, кувајтског амбасадора у САД и члана кувајтске краљевске породице.
http://www.rastko.org.rs/istorija/iii/cksavich-originsofwar.html

У Југославији Ruder Finn Global Public Affairs била је изнајмљени представник Хрватске, муслиманске Босне и албанске опозиције на Косову. Њен директор Џејмс Харф рекао је француском новинару Жаку Мерлиноу априла 1993. да се највише поноси тиме како је његова фирма успела да изманипулише јеврејско јавно мнење наводећи јеврејске организације да подрже ентитете и покрете који историјски припадају антисемитизму. То је, како је рекао, био замашан подухват. Судећи по његовој књизи „Беспућа – Повијесне збиљности“ хрватски председник Туђман је био антисемита. Јуна 1996. израелска влада снажно је протестовала када је Туђман покушао да „рехабилитује” усташе, хрватске фашисте који су у Другом светском рату побили око 25 000 Јевреја и 675 000 Срба, Рома и хрватских
антифашиста.

У међувремену, босански председник Изетбеговић је био на тапету због промовисања идеје о муслиманској фундаменталистичкој држави у његовој књизи „Исламска декларација“. И он је био један од оних који су се активно ставили на страну нациста у Другом светском рату. [Џонстон, 69-70] Када је Мерлино рекао Харфу: „Када сте то учинили, нисте имали никаквих доказа да је оно што сте рекли тачно“, Харф је одговорио: „Наш посао није да проверавамо информације... Наш посао је да убрзамо проток информација које су нам корисне... Ми смо професионалци. Требало је да обавимо посао и то смо и учинили. Не плаћају нас да бисмо моралисали.“
[Паренти, 91-930]

Било је масакара, али након што је НАТО почео да бомбардује. Само бомбардовање је проузроковало ново сејање смрти. Оно је, такође, било превасходни разлог привременог егзодуса Албанаца са Косова, од којих су неки страдали од НАТО бомби у збеговима. Са стратешке тачке гледишта бомбардовање је било политички а не хуманитарни чин.

Не задирући у околности потребно је рећи да је највеће етничко чишћење од Другог светског рата извела Хрватска у операцији „Олуја“ (4. августа 1995) када је 250 000 Срба протерано из Крајине, пограничног подручјаизмеђу Хрватске и Босне, када је настрадало 1.000
цивила, од ког броја су половина биле жене и деца, а дванаест година касније више од 2.000 особа се и даље воде као нестале. У тој операцији није било ни борби ни герилског ратовања. Жртве су били убијени цивили, а не ратници. То је било једино етничко чишћење изведено пре ваздушних удара НАТО-а који су отпочели три недеље касније, бомбардовањем босанских Срба.
Од масакара који су се заиста догодили највећи број није био оних размера које су објављивали званичници НАТО-а. Тврдња да је 8.000 босанских Муслимана убијено у Сребреници је лажна. [Да би се проникло у компликовану серију догађаја, укључујући и то ко је кога убио, потражити јасне, независне извештаје војног особља УН на http://www.zmag.org/content/printarticle.cfm?itemID=8244&sectionID=I

Најмање 5.000 мушкараца босанске националности побегло је, највећим делом у Хрватску, а једним делом у Србију, пре доласка босанских Срба (који су аутобусима одвезли жене и децу из тог подручја). Било је ратовања, било је жртава, и било је погубљења. На свим странама. После шест година трагања за телима жртава сребреничког „геноцида“ пронађени су посмртни остаци 2.028 особа. Они су припадали жртвама свих етничких група настрадалим појединачно на различите начине. Медији САД-а, масовно продукујући дезинформације, представили су све посмртне остатке као муслиманске. Чак и тако тај број жртава може се очекивати у грађанском рату, а у том тренутку тај рат је већ попримио карактеристике грађанског рата. [Херман & Петерсон, 20-22, Џонстон, 28, Паренти, 29-30]

Мало је познато (зато што чињенице оповргавају  САД / НАТО мистификације) да, за разлику од Хрватске или муслиманског ентитета у некадашњој Босни и Херцеговини, или албанске верзије војевања преко косоварских господара рата, чије се политичке агенде без разлике заснивају на етничком чишћењу, Срби никада нису протерали ниједну етничку групу ван Србије. Србија је имала, и још увек има бројну албанску популацију: Само у Београду их живи 200.000 а четвртина њих је са Косова. Србија и Црна Гора је пружила уточиште за 276.683 избеглице – што је 12 пута више од следеће по реду земље са великим бројем избеглица у коју је избегло
22.215 особа. [Херман & Петерсон, 31-32]

Обнавља се једна правоугаона пословна зграда (некадашња зграда Централног комитета) од зеленкастог стакла коју је НАТО бомбардовао. „Бомбардовали су и бомбардовали“, каже Драган. За разлику од Светског трговинског центра овај облакодер се није срушио.

Удружење књижевника у Француској 7 је у једној господственој згради. Или је то некада била. Као да није било довољно средстава за њено одржавање. Тоалет је расклиматан, седиште је климаво, казанче је високо постављено, са ручком која понекад не функционише. Али онда сам се сетио да Удружење не финансира влада. Одсешћемо у хотелу Ројал у улици Краља Петра одакле се до Удружења књижевника може лагодно стићи пешице.

И даље септембар 2007 (мислим). У Удружењу књижевника Српски писци у Удружењу књижевника су старији људи. Нису наметљиви. Тек неколицина говори енглески. Наши односи са њима су званични и спорадични. Повремено размењујемо књиге. Један песник ми уручује два CD-a, што је био и мој једини контакт са њим.

Надао сам се да ћу чути како је и да ли је „ситуација“ у Србији током претходних дванаест година одредила не само преокупације, већ и форме, или стилове српских песника млађе генерације. [Касније сазнајем од Марине која извештава о догађајима из културе за Политику, београдски дневни лист који је и најстарији на Балкану, како српски усуд утиче на њену представу о себи не само као о професионалки, већ и као жени у биолошком смислу, како каже. Како све то утиче на њу не само као јединку већ и као друштвено биће – типичну младу жену која припада средњој класи – на историјској прекретници.] Стеге које је наметнуо НАТО нису само психолошке него су и физичке.

Сви видови свакодневног живота трпе притисак – искривљена је и представа о будућности која је тако неизвесна и варљива да је тешко било шта замислити а камоли планирати. На политичком плану цинично подстрекавање од стране САД / ЕУ / НАТО настанка
република на племенској основи – са намером да се бивша Југославија разбије у што ситније етничке (албанске) или етничко-верске фрагменте (босанске муслимане, хрватске римокатолике), антисоцијалисте, неолибералне фрагменте – још увек мути воду на Балкану.

У Удружењу књижевника велико степениште са прелепом оградом од кованог гвожђа уздиже се до средине зграде а затим се дели при врху у два стражња крила која нас воде до спрата. Предворје је пространо, високих сводова, са два писаћа стола. У позадини се виде два огромна француска прозора са засторима. Иза врата се налази једна канцеларија налик на ходник, са тешким писаћим столом из доба Аустроугарске империје дуж задњег зида. Ко претендује да за њиме седи мора да зна шта хоће. На прочељу собе, дуж читавог десног зида, налази се каљева пећ која заузима огроман простор – пећ која би у трошнијем, сиромашнијем амбијенту можда била добар реквизит за драму На дну M. Горког. У предњем левом углу налази се низак сточић окружен тапацираним столицама а на једној страни је софа. Налик на дневну собу која је смештена у свечаној дворани. Ту смо поседали.

Особа за коју претпостављам да је директор (али није) је један огроман човек порцеланско белог тена и црне зачешљане косе налик на неког обожаваоца Џонија Кеша. Његов другар, „обичан човек“, прозни писац, предлаже да пијемо шљивовицу. Ја кажем – у реду, нека буде, ово је посебна прилика... Одлучио сам да будем опрезан са тим пићем, али се истовремено са сетом присећам раних шездесетих. Стари Стипин Јуричић из Далмације, у чијој породици смо одсели, поклонио нам је две боце домаће шљивовице на дан нашег одласка. Са наочарима обмотаним траком које су му клизиле низ нос говорио је на лошем италијанском: „Quan ritorn tu saro nel Paradiso”. Када се вратиш, бићеш у рају. Што ову шљивовицу сада чини посебним догађајем.

Али „обичан човек“ и ја смо једини који је пијемо. Остали проналазе изговоре. Сенди не пије и тачка. Драган вози, и још један човек вози, итд. Шљивовица, ракија начињена од шљива је невероватна. Наздрављамо. Живјели. Ракија је питка, богатог укуса, финија од неког скупог коњака. Док је „обичан човек“ враћа у ормарић који се закључава, Драган каже: „Да ли сте видели датум на боци?“ Не, нисам. „1976.“

Када смо полазили, мој другар у пићу је био отпио само један гутљај из дугуљасте чашице која је остала на столу...

Још нешто о канцеларији Удружења књижевника

На зидовима виси неколико слика писаца. Једно уље на платну, на коме је неко ружно лице, изнад свега ружно насликано. Мора да је значајно, али ја не знам ко је то и не знам како да то прочитам. Још један постер који приказује неког боема, кицоша. Трећег се не сећам. Ништа не одаје лагодно благостање. Свуда где одлазимо, а то су често старинске просторије високих сводова, све подсећа на складиште. Ми смо као глумци на недовољно опремљеној позорници који седе на реквизитима који ће издалека личити на намештај.
Чињеница које смо сви свесни јесте да смо постављени у једну привремену стварност. На тај начин, али само због тога, ово ме подсећа на Чиле првих дана после golpe, када се Пиноче појавио иза застора војне хунте. У то време, на том месту, шта год би се догодило било је неописиво интензивно. Поимали сте стварност која вас је окруживала. Није било ни сањарења ни лутања у мислима. Наговештај ризика заиста повећава будност тела и духа. У оној мери у којој тако реагујемо, и ми смо здраве животиње.

У Чилеу смо имали утисак да седимо на намештају. А у Београду на похабаним сценским реквизитима. Међутим, ове разлике које су значајне у детаљима занемарљиве су у људским размерама. Јер ми смо, у ствари, баш као и сада седели, разговарали, шалили се и врпољили у истој ери истог универзума. Свака сцена има различити код, али дубоко испод површине то су сличне приче. Србија сада, баш као и Чиле у оно доба, налази се у вртлогу једне широке, историјске кризе чији исход није могуће тачно предвидети. Једино што знамо јесте да ће то бити замршено. И засигурно пуно крви. Али још гори и дуготрајнији поремећаји у будућности могли би настати на друштвеном, правном, моралном и духовном нивоу.

У овој канцеларији као и у свакој просторији у Београду осећа се мирис дуванског дима. Као бивши пушач ја сам на то преосетљив. Када неко поред вас пуши, то иритира чуло мириса. Али устајали мирис вас баца у депресију.

Сенди примећује како је атмосфера опуштена. На неки начин то је оно што он лично, и ја као песник, а и Curbstone Press већ годинама покушавамo да схватимo: постоји жива срж основних вредности и разумевања које нас ослобађају, како писце, тако и оне који то нису, да јој на сваки могући начин дамо крила... По повратку у САД, где писање за већину значи грађење каријере, закључујем да би се писци међу којима не постоје истински развијени пријатељски односи на оваквом скупу осећали можда помало празно, ако не нервозно, суревњиво – а то није доживљај провизорног намештаја већ провизорних веза међу људима. Далеко од тога да људи из Удружења немају сопствене планове и циљеве, да не зарађују за живот, али је њихово суштинско биће као писаца и грађана пре свега одређено осећањем заједништва. Још увек нису захваћени духом пословног света.

Драган је врцаво духовит, суптилан човек који спретно користи своје вештине у постизању ауторитета. Вештине Старог света. Такорећи неприметне. По повратку у САД сазнаћу да је он директор Задужбине Иве Андрића, да је раније био министар вера, а затим југословенски амбасадор у Аустралији... у време када су два представника аустралијске организације CARE ухапшена у Србији пошто је откривено да су се бавили шпијунажом. Лоцирали су места где се налазила војска и могући циљеви за
бомбардовање а слали су и извештаје о претрпљеној штети од НАТО бомбардовања.

И даље ме занима шта раде млади писци. Хоћу рећи, шта осим школских примера постмодерне поезије која изгледа преовлађује у европском академском писању баш као и у Сједињеним Државама. Једна од предности старијих писаца јесте што су они, или бар ови овдашњи, проживели богате и сложене историјске догађаје.
То је реалност у односу на коју не би могли да се дистанцирају, нити да пишу као да их она не занима. Да ли можда млађи писци покушавају да заузму наизглед незаинтересован став у односу на текуће историјске догађаје? На ту исту стварност која им се одвија пред очима? Сумњам да је тако. Међутим, било би наивно потцењивати многобројне стратегије којима прибегавају писци, баш као и они који то нису, за порицање онога што јесте. Или за поигравање фрагментима као играчкама, само да би се избрисале везе које делиће и
парчиће повезују у смислену целину.

Рачак

Нисам био у Рачку. И нећу тамо ићи. Рачак, на Косову, послужио је као изговор за бомбардовање Србије и покрајине Косово од стране НАТО-а. Српске полицијске снаге сукобиле су се са паравојним снагама ОВК у напуштеном селу Рачак. Припадници ОВК били су опколили и убили пет југословенских полицајаца и две особе албанске националности. Дошло је до пушкарања и убијен је већи број припадника ОВК, а затим су се Срби повукли.

Окршај је снимила екипа АП телевизије... Тамо је било и извештача.

Те ноћи припадници ОВК су се вратили и бацили 45 тела у јарак да би следећег дана тврдили да су те особе биле „погубљене“. Међутим, екипа АП телевизије која је снимила окршај такође је снимила југословенску полицију како одлази.

Без обзира на то Виљем Вокер, амерички представник који је одабран, упркос примедбама које су ставили Европљани, да надгледа утврђивање чињеница о масакрима од стране УН, иначе именован од стране пољског министра иностраних послова Бронислава Геремека чак и пре него што је мисија званично прокламована – тај исти Вокер је дошао сутрадан са припадницима ОВК и тврдио да се на том месту „догодило масовно погубљење“, да је било „тела са смрсканим лицима“, итд. Новинари су постављали питања. Зашто је било тако мало чаура и скоро никаквих трагова крви око рова?

Касније су извештаји аутопсије коју су спровели белоруски и фински форензичари показали да су све ране нанете из даљине, тј. током борби. Није било доказа о било каквом унакажавању лица или тела. Тридесет седам од четрдесет прегледаних тела (пет су задржали припадници ОВК) имало је трагове барута на рукама, што наводи на закључак да су они били борци ОВК.
Међутим, та прича је заташкана а натурена је Вокерова верзија. Његов јединствени подвиг састојао се у томе да војни пораз претвори у пропагандну победу.“ [Паренти, 104-117, Џонстон, 237-243, Херман & Петерсон, 52]

Ко је Виљем Вокер? Прави Виљем Вокер био је пират и „војник судбине“ који је покушао да освоји бројне латиноамеричке земље, био је председник Никарагве (1856-1857) и погубљен је од стране власти Хондураса 1860. Садашњи Виљем Вокер био је амбасадор САД-а у Ел Салвадору где је 1989. заташкао истрагу о убиству пет језуитских свештеника од стране батаљона Атлакатл (отишавши чак тако далеко да је ухапсио једну једину жену која се пријавила да сведочи и претио јој). Пре тога био је десна рука Оливера Норта и Елиота Абрамса у слању нелегалних пошиљки оружја контрашима, а пре тога, као шеф мисије при америчкој амбасади у Хондурасу, регрутовао је официре за Сомозину свргнуту Националну гарду да би се основали контраши. Истовремено је организовао водове смрти који су оперисали у самом Хондурасу.
http.//www.covertaction.org/content/view/85/75/

На Балкану, под Вокером, Верификациона мисија за Косово (КВМ) имала је у то време 200 чланова, од којих је 150 било плаћеника из Dyn Corp, формације из Вирџиније чије се практично све операције уговарају са владом САД-а. Плаћеници ових формација чине
главно језгро полицијских снага у Босни, служе као телохранитељи авганистанског председника Карзаија, задужени су за Прву флоту ваздушних снага – председников авион, лете на осматрачким мисијама у Колумбији, итд.
http://www. corpowatch.org/artile.php?list=type&tzpe=18

Петак, 28. Римска дворана Градске библиотеке

Амерички аутори читају своје стихове у седам сати увече у Градској библиотеци. Просторија јасних, једноставних обриса, лепо уређена. Нема дубину, али има ширину, са седиштима у низу. Дворана је препуна. Седимо леђима окренути остацима споменика из римског доба. Из камена вири импресиван комад оловне цеви. Нас четворо је на програму вечерас: Корина С. (иако је Румунка и она објављује на енглеском језику), Питер С., Сенди Тејлор и ја. Сала је испуњена до последњег седишта и читање се глатко одвија. Драган чита своје преводе Сендијевих песама. Српкиња Ема чита преводе мојих песама на српски. Наравно, не разумем тај језик и његов ритам се увелико разликује од мог али она се у тој мери уноси у текст да ја тачно знам, у сваком тренутку, на ком је месту.
Она поседује вештину професионалне глумице – што је најприметније у њеној изнијансираној интерпретацији песме Канa коју сам написао у знак одговора на израелско бомбардовање (у ствари, израелско-америчко бомбардовање) јула 2006. подземног склоништа у једној стамбеној згради у јужном Либану. И она је написала једну песму о Кани, иако ја не успевам да добијем примерак. Њена песма је преведена једино на француски, каже ми. Али она нема код себе ниједан примерак.

CNN на српској телевизији:

„Очекује се да ће Србија понудити Косову аутономију током предстојећих разговора“. Што би могло свашта да значи, а у ствари не значи ништа. Вероватно се односи на аутономију у области образовања, језика и медија коју су косовски Албанци већ уживали пре рата. Можда уз додатну економску и фискалну самосталност. Међутим, Албанци ће захтевати потпуну контролу војске и полиције, као и у Рамбујеу 1999. када САД нису желеле да разматрају ниједан од многобројних широких уступака које су предлагали Срби – захтевајући уместо тога да Србија распрода своју националну индустрију, као што је рударско-топионичарски басен Трепча, и да се САД / НАТО трупама дозволи слободан пролаз кроз Србију, без икакве контроле и уз безусловни правни имунитет и немогућност спровођења ма какве истраге – саме САД неће прихватити ништа мање од економске и политичке капитулације. [Паренти 108-114, Џонстон 244-247]

У 5 сати после подне. Презентација књига. Само на српском

Иако такорећи ништа нећу разумети, одлазим на презентацију пошто ће Сендијеве одабране песме, у преводу Драгана Драгојловића, бити међу представљеним књигама.

Као и остали део зграде широка просторија високог плафона потиче из неког бољег времена. На великом лустеру је шест огољених сијалица од којих су четири од провидног стакла кроз које се виде жичице. Ово уливa  поверење. Наговештава презентацију без пренемагања, а то ће и уследити. Зид на дну просторије је крем боје, и на њему су од пода до плафона француска врата или
прозори. Није ни важно шта је, не гледају никуда.

Представљачи и писци чије књиге се представљају седе за старим, дугим, предивним столом од тамног дрвета. У сваком углу просторије налази се по једна бронзана биста. Три жене седе у прочељу, једна је преводилац и седи уз бок двеју жена које пишу на шпанском, или бар ја тако мислим у том тренутку, иако се испоставља да су Италијанке. Једна од њих се зове Лоредана. Она ће ми се, нешто касније, на Косову, наћи у невољи.

Не сећам се кога су приказивале иконе на зиду иза њих, већ само да су биле тамо. Оне имају значаја као иконе. Последњи пут сам седео у соби у којој је била икона пре више од педесет година, у средњој школи: било је то стандардно распеће.

Прва два реда седишта за публику су тапацирана сомотом. Остали редови, у једном од којих седим и ја, састоје се од старих, веома лепо израђених столица. Сендијеве песме представља Драган и чита српски превод песме Корачање која му је изгледа омиљена.
Сенди чита оригинал. А тада један крупан човек у црвеној кошуљи загрми Ван Гогово уво. Ово ти је добро, велики човече. Сендијева поезија тако добро пролази код ових људи, код ових слушалаца који представљају најразличитије слојеве. Тада схватам или, боље рећи, поново схватам, колико смо навикли на слушаоце уског спектра, као у огледалу. Мислим на САД. Родно огледало. Етничко огледало. Огледало сексуалне оријентације. Огледало класе која поседује културу. Генерацијско огледало. Огледало у коме видим самог себе. Састанци истомишљеника на којима се играмо културе.

Питер је романописац. Он је такође и уредник, посредник, човек од идеја, фантомски писац, вешт приповедач... који говори нешто о својим пословима са сином Синклера Луиса. У кафићу смо да би се Сенди коме понестаје дах одморио. И мени је потребан одмор и додатно гориво у виду капућина. А и Питеру који наручује сендвич. Синклер Луис, не баш уврежено име, привлачи ми пажњу. Током мог дванаестогодишњег школовања по парохијским школама никада нисам морао да прочитам ниједан роман. Бар се тога не сећам. Осим примерка Овидијевих Љубави и поезије Роберта Бернса из ујакове збирке у нашој кући није било књига. Али, захваљујући матинеима средом у биоскопу у Авенији Диксвел у Њу Хејвну имали смо четири примерка у картонском повезу од следећа три аутора: Марка Твена, Џејмса Фенимора Купера (приче о мору) и Синклера Луиса. Главна улица. Ероусмит. Бебит. То се не догађа овде. Обично су биоскопи поклањали посуде, ли неко време су поклањали књиге.
Управо се спремам да разговарам о томе, када ме Питер зауставља. „Станите сада. Почните да пишете касније. Све ће изаћи на видело...“

Шта све? Он је толико самоуверен и полетан да ми не пада на памет да питам. Не желим да питам јер у ствари никако другачије то не бих доживео. Авантуру.

Који је ово град, не знам, али је поприлично велики

После шест или седам сати вожње стижемо до нашег одредишта. Потребан нам је свеж ваздух, одлазак у купатило, умивање. Али немамо много времена. Већ каснимо око сат времена. Људи су нас чекали у дворани. Прво мислимо да се налазимо у некој средњој школи, можда чак и у гимназији, али није тако. Огроман број младих, свих узраста, користи игралиште. Пут који пролази крај зграде универзитета је прашњави друм. Људи улазе и излазе из сале. Осим за време бескрајног ишчитавања реферата у сали Удружења у Београду, од којих је сувише велики број био без превода, ово је први пут да наилазимо на оволики проток људи. То је као да читамо своје радове на некој великој железничкој станици. Ови догађаји су обично уприличени са више помпе. Не у смислу празног ритуала него уз већу пажњу домаћина – која се и овде осећа без обзира на тако скромне услове и на наше закашњење.

Ово вече је започело као и до тада, по правилу, представом коју су изводили млади у народним ношњама. То је увек било на највишем нивоу – без сувишних речи, пренемагања и извештачености. И привукло нам је пажњу. Сваки пут сам имао утисак да нас нечему уче, да одређују ниво поезије који треба постићи. Не кажем ово из учтивости. Од њих се много очекивало, а они су та очекивања и испуњавали. Тако је било и овог пута, у граду чијег се имена не сећам, без изузетка. Осим што по први пут пред нас није изашла група већ једна девојка у народној ношњи, сама. У некој свакодневној прилици то би изгледало претерано: шминка, гиздава
ношња. Девојка је стајала пред нама као велика лутка – једра, пуних усана, са право упереним погледом крупних смеђих очију. Онда је запевала. Без пратње. Ниједан мишић на њеном лицу се није померио, ни тело се није помицало, нити је подигла руку, нити један
прст. Баш ништа није учинила да придобије публику. Песма је била довољна. Њен наступ – а то је био једини пут да смо тако нешто чули за време нашег боравка у Србији – био је у предивном источњачком тоналитету, са тоновима који су се преплитали стварајући нове, нежне, али гласне. Публика је утихнула.

Свако од нас је прочитао песму на свом матерњем језику а онда би уследио превод. Треба да нагласим, ако то већ нисам учинио, да се језик некада звао српско-хрватски, јер он то и јесте. Језик којим говоре Срби и Хрвати. Једина разлика је у томе што Срби као и Руси користе ћирилицу, док Хрвати користе латиницу као и ми у енглеском језику. Међутим, када је отпочео распад Југославије политички циљеви су надјачали лингвистичке.

Догађај је отпочео молитвом коју је читао један православни свештеник са Косова (о њему ће касније бити речи). Можда реда ради. Али наговештај присутности верске, националистичке и популистичке напетости, поготову у државној школи са интернатом, делује забрињавајуће. Етничко чишћење Косова (које углавном спроводе Албанци над Србима и Ромима) сабија Србе у сопствену културну матрицу. Далеко смо овде од било какве мултиетничке или мултикултуралне конфигурације коју је промовисао и ефикасно спроводио Тито, а пуно година касније, на мање ауторитаран и усредсређен начин, наставио Милошевић.

Милошевић је окрвавио руке – као и свако ко управља земљом, и то још у грађанском рату – али мање, и у физичком и у политичком смислу, од његових противника, и никада не налажући етничко чишћење. Они који су то чинили никада нису ни оптужени нити осуђени за ове злочине. То су били „наши момци“. Милошевићева политика у грађанском рату и у односу према НАТО-у била је суштински дефанзивна. [Џонстон у Лудим крсташима даје подробну и дугачку анализу свега тога]. Ниједан војник НАТО-а није убијен за време рата.

Гломазно суђење Милошевићу, чији транскрипт износи више од 49.000 страница, није установило ниједан веродостојни доказ да се Милошевић, па чак ни вербално [sic], са омаловажавањем односио према „несрпским народима“, нити да је наредио било каква убиства која би се могла окарактерисати као ратни злочини. То је и био разлог за прекидање редовних ТВ преноса и разлог због кога суђење никада није, и никада не би могло бити окончано. Осим, наравно, због Милошевићеве смрти у притворској јединици након што се месецима жалио да му његови тамничари не дају одговарајућу терапију. Највећи злочин који му је стављан на терет од стране Међународног трибунала за ратне злочине, који финансирају САД / НАТО и где запошљавају своје људе, било је то што је покушао да одржи на окупу вишенародну Југославију упркос напорима ЕУ / НАТО / САД-а да је разбију.
Другим речима, југословенска влада (Милошевић је представљао Југославију а не Србију као такву) борила се против етничког чишћења покушавајући да одржи мултиетничку Југославију.

Етничка чишћења су вршили и врше хрватски националисти, босански муслимани и око 4.000 муџахедина регрутованих од стране САД-а да протерају Русе из Авганистана (а које су босански муслимани, помоћу америчких саветника, поново регрутовали из Авганистана), као и албански „националисти“. [The Dismantling of Yugoslavia, од Едварда С. Хермана и Дејвида Петерсона, Monthlу Review, том 59, број 5, октобар 2007

[По повратку у Сан Франциско гледам мапу те области и схватам где смо били и зашто је у атмосфери било толико набоја. То је била Косовска Митровица: демаркациона линија између косовских Срба и косовских Албанаца. Управо тамо, у срцу зоне конфликта, вероватно ће отпочети рат.]

Преисторијски двопартијски неоколонијални рат

Јавна тајна коју нико не сме да изговори наглас јесте да је Југославија била преседан, уреднија, углађенија верзија напада на Ирак, оно што је тај напад и омогућило. Штавише, заговарали су га и водили многи који су касније водили и рат у Ираку, истовремено са некима који сад захтевају и планирају напад на Иран.

Пројекат за амерички нови век (New American Century Project) упутио je 18. септембра 1998. отворено писмо председнику Клинтону захтевајући од њега да прекине дипломатске напоре у односима са Србијом и да предузме „одлучујућу акцију“ против Срба. Међу потписницима су били: Ричард Армитиџ, Ричард Перл, Роберт Каган, Виљем Кристол, Пол Волфовиц, Елиот Абрамс, Френк Карлучи, Мортон Абрамовиц (који је такође и саветник дубоко умешан у кампање Ослободилачке војске Косова коју су саме САД окарактерисале као терористичку организацију), Џон Р. Болтон, Џејмс Р. Хупер и Џин Киркпатрик. Хупер, који није звучно име, почео је своју каријеру као помоћник Елиота Абрамса у Регановом Стејт дипартменту. Августа 1998. он се појавио као извршни директор Савета за акцију на Балкану (Balkan Action Fund) који је финансирао Сорош и у коме су били Волфовиц, Киркпатрик, Бжежински, et.al. Хупер је 23. фебруара 1999. позвао на напад на Србију у Музеју холокауста у Вашингтону. Дошавши на позив „Комитета за савест“ музеја истакао је да је „Балкан област од стратешког интереса за САД, нови Берлин, могло би се рећи, полигон за опробавање спремности НАТО-а и америчке иницијативе“. Никада до тада звецкање оружјем у име холокауста – његова злоупотреба као хуманитарног „домаћина“ који ће изнедрити још једну империјалистичку агресију, није било артикулисано у тако огољеној форми. [Џонстон, 256].

Раније, 1995, Даглас Феит и Ричард Перл били су саветници u1084 ìуслиманске владе у Босни током дејтонских мировних преговора. Ниједан од њих није регистрован код правосудних органа САД-а као страни агент иако то закон налаже. Перл је касније радио као војни саветник за Босну, тј. као добављач оружја. Фонд за одбрану Босне основали су Феит и Зел (FANZ) у Ригз банци средином 1990-их. Феитова адвокатска канцеларија прикупила је стотине милиона долара од Сауди Арабије, Брунеја, Малезије, УАЕ, Ирана, Јордана и Египта. Када се правни саветник банке пожалио да се фондови „преливају“ у руке Ал Каидиних јединица у земљи, Перл је током једног жустрог састанка одговорио: „До ђавола, само одрадите то“. Наравно да то није било само „преливање“. Ал Каида је била амерички адут у Авганистану када су Руси били тамо. Многи муџахедини који су пребачени у Босну дошли су из истог мрестилишта – укључујући и Бин Ладена, као и двојицу за које се верује да су били отмичари самоубице 11. септембра, Наваф Алхазми и Калид Алмидхар.

http.//globalresearch.ca/articles/CHO110A.html

Такође у Босни, под истим програмом: Калид Шеик Мохамед, Пакистанац кога ће Комисија за 11. 09. прогласити „мозгом“ и „главним управљачем ‘операције’ са авионима“.
http://www.cooperativeresearch.orgtimeline.jsptimeline=complete_911_timeline&the_alleged_9/11_hijackers

Очигледно је да је грубо поједностављивање закључака од стране Комисије било нецелисходно, да је њихова теорија завере пуна рупа, физички неизводљивих претпоставки и противречности. Операција 9. септембра је била тако сложена и свестрана да ниједан
„геније“ без организоване помоћи и синхронизоване подршке многих који су повлачили различите полуге, од којих су најнеухватљивије електронске, не би ни случајно могао да се упусти у такав подухват, а камоли да у томе и успе. Међутим, значајно је поменути ова појединачна имена која припадају некадашњим адутима ЦИА-е у успешном покушају САД-а да збаци просовјетски оријентисану владу премијера Наџибулаха у Авганистану.

Феит, као што је познато, затим ће бити задужен за „специјалне планове канцеларије“ у Министарству одбране, под Рамсфелдом и Волфовицем, где је имао задатак да одабира и фабрикује информације које ће оправдати напад на Ирак.

Уторак, 2. октобар, возимо се у будућност

Упутили смо се ка југу, дубље у покрајину Косово. Пролазимо кроз прашњаво сеоце а на његовом ободу наилазимо на велико логориште на брежуљку крај пута: војници УН-а, џипови и оклопни транспортери. На Косову има око 70.000 војника. И још 7.000 америчких војника у бази Бондстил. Прелазимо мали мост преко неке речице и улазимо у један потпуно другачији свет.

Свуда се нешто гради. Куће су веће него што је обично, са великим стакленим површинама на прочељу. На овом месту где куће обично изгледају као мала утврђења расипнички уграђена крхка стакла наговештавају надмоћно самопоуздање. Таква конструкција је злокобнија од деструкције: све је ново и све „боде очи“. Упадљиво и дрско. Демонстрација моћи. Баш као што на неким примамљивим локацијама у САД, где је ваздух исто тако или мало мање прожет свежином, нове зграде штрче из амбијента због својих димензија.
Порука је следећа: сада су Албанци на потезу, они сада имају подршку САД-а, НАТО-а и УН-а, и свесни су тога. Овако се вероватно осећају и Палестинци када им сруше још једну меганасељену област. Одсечени од света и сабијени. Архитектура све то одаје.

Са нама је у минибусу и један студент, Нико, који кроз два дана полаже одлучујући испит из енглеског језика. Уколико падне, као што се то већ једном десило, мораће да се преоријентише на неко друго занимање. Тренутно преводи за Сендија и мене. Нарочито га интересују идиоми. Међутим, био је згранут када је чуо колико имам година. Он можда зна, али није тога потпуно свестан да се, упркос томе што је све друго исто, наше и њихово поимање живота дубоко разликују.
Али док пролазимо кроз велико ново албанско насеље он изненада показује низ пут: „У оном насељу! Тамо је моја кућа. Још увек је у нашем власништву“. Питам га: „Тамо живиш?“ Нико: „Не, исувише је опасно“.

Питали су ме одакле притиче новац. За све те нове, велике куће. Колико ја знам, из три извора. Пре свега од трговине дрогом. Напад и окупација од стране САД-а зависе од господара рата који тргују дрогом, баш као и у Авганистану. Према изворима немачке савезне полиције 80% хероина који је у оптицају у Европи потиче од косовских Албанаца. Они га не гаје – он потиче из југоисточне Азије – али га дистрибуирају и перу новац добијен продајом дроге. То је разлог наизглед сулудог ницања бензинских пумпи свуда по Косову: прање новца. Ту је, такође, и трговина белим робљем по кojoj су албански гангстери озлоглашени. Извештачи УН-а су се жалили на киднаповања и разне марифетлуке којима се прибегава у тој работи. Други фактор су богати Американци албанског порекла. И неки чеченски господари рата који купују некретнине.

Поврх свега тога, Косово је прво у игри за приватизацију великих компанија, које углавном захтеваjу велика улагања. Много већа добит ће уследити касније, када се инвестиције успоре а профит се повећа. С обзиром на корупцију, и с обзиром на чињеницу да се велика мафијашка средства не улажу у индустрију или стварање нових радних места, просперитет је привидан и од малог значаја за свеукупно стање у друштву.

... Пошто смо прошли кроз пољане на којима су никле или управо ничу нове куће спуштамо се у долину којом се стиже до Приштине, покрајинског главног града. Тамо се не задржавамо пошто је сада потпуно у рукама Албанаца и, према томе, опасан. Над 40 000 Срба који су тамо некада живели извршено је етничко чишћење. Остало је само неколико десетина стараца. Примећујемо неке типичне карактеристике којих нема у српским енклавама кроз које смо пролазили. Једна је свеприсутна, а то је број натписа који означавају мултинационалне корпорације, углавном европске. У самој Србији једини натпис који смо видели био је US Steel Serbia на Дунаву код Смедерева. У ствари, тек након што сам приметио те натписе у Приштини постао сам свестан да њих такорећи нема у Београду. Крај пута промичу и нека гробља. У ствари било их је четири. Два су српска. Сви надгробни споменици, без разлике, били су разбијени, смрскани и зарасли у коров. Ове крхотине као да су ту намерно остављене.
Као порука. Треће и четврто гробље се налазе једно поред другог али су одвојена. Једно је српско, у истом стању као и прва два. Оно мање је јеврејско и потпуно је преорано. На њему нема чак ни траве.

[У мислима се враћам на римске гробнице у античким налазиштима угља изнад којих буја зеленило и где је забрањено фотографисање „из поштовања према мртвима...“ Можда је то и био прави разлог. Културна историја Срба, њихово културно биће, одржавано је углавном захваљујући манастирима и преко гробаља. Њихов континуитет није строго везан за место, нити за грађанске институције – толико је граница прекрајано небројено пута, а толико институција је реконституисано како су се смењивали освајачи – већ је то континуитет народа као таквог. У оваквим или било којим другим условима живот без прошлости и без историје лишен је људског достојанства. Због тога је осетљивост на ово питање тако изражена. Због тога, такође, на албанским гробљима стоји велики црни двоглави орао. И они полажу право на живот и смрт. Овде се не ломе копља само око садашњости већ и око прошлости. Без историјског бића народи су само сенке на води.]

Недуго пре него што смо изашли из Приштине у даљини, са леве стране, видимо четвртасту кулу која као да је никла ниоткуда (Газиместан). То је чувени централни споменик Косовској бици (1389). „Косовски циклус“ који нисам прочитао је збирка епских балада чувених по прекрасним примерима српске народне поезије. Срби из те битке нису изашли као победници већ су је катастрофално изгубили. Српски кнез Лазар је заробљен и одрубљена му је глава. Али и султан Мурат I је, такође, погинуо у боју. Оно што тај споменик слави, дакле, није победа него то што се радије отишло у смрт него поклекло пред непријатељем. Наравно, то је било тада. А ово је садашњост. Међутим, српско „тада“ је ближе садашњости него што је наше. У овом релативно непретрпаном амбијенту – тако усамљен и упечатљив – споменик и његово значење, такорећи неодвојиво, попримају митско обележје.

Нико ме уверава да је споменик безбедан зато што га чувају Италијани. Оно што се изговара јесте да је извесно да ће, ако и када се италијански и шведски контингенти повуку, Албанци уништити древно обележје у „пољу црних птица“ што „косово“ у ствари значи. Пре три године спалили су 154 српске цркве и манастира – од којих су два била средњовековна, са документима и уметничким делима од непроцењиве вредности – у само једном дану.


Приштина, Морски коњиц & Столар, итд.

Два обележја која много говоре. Једно је на врху хотела, јасно видљиво са главног пута који пролази кроз Приштину: велика реплика Кипа слободе. Наравно, није истих размера као онај у Њујорку али је ипак велик и сличних боја. Нема никаквог натписа који би сиромашном, гладном и угњетеном мноштву уливао чежњу да постану оно што би желели да буду. Само је огромним белим штампаним словима исписана реч ПОБЕДА. Наше „некада“, Кип слободе који су нам поклонили Французи, редефинисан је за ово доба као етничка победа након које је уследило етничко чишћење.
Не само Срба већ и мањинских Рома (чије је присуство упадљиво у Београду пошто су нашли уточиште у ужој Србији), Турака, Египћана и Горанаца (муслиманских Словена).

Према речима Чеде Прлинчевића, председника малобројне Јеврејске заједнице у Приштини, Јевреји су безбедно живели под српском администрацијом. Међутим, под администрацијом УН-а (КФОР-а) која је затварала очи пред стварношћу они су протерани из својих домова који су затим опљачкани и похарани. [Паренти, 157-158] То подсећа на срамотно понашање британских мировних снага у Палестини крајем 1940-их које су затварале очи пред чињеницом да се етничко чишћење над Палестинцима – које је у неким случајевима заиста било масовно и очигледно, као на пример у Акри – већ тада спроводило.

Уколико некоме промакне порука „осетите доброту“ хуманитарне интервенције (без обзира на етничко чишћење и силу) ту је још једна реклама, виша и шира од самог фалш Кипа слободе. На бочној страни без прозора на једном солитеру налази се доминантна фигура насмејаног Била Клинтона. Не само да је насмејан него нам и маше. У ствари, не баш нама. Предалеко смо да бисмо прочитали текст, који, за разлику од речи VICTORY на Кипу слободе, можда није на енглеском али је његова порука сасвим јасна.

Баш као и Морски коњиц и Столар у оштроумно названом делу Луиса Керола „Алиса с оне стране огледала“ нема те противречности, ма како она била гнусна, на коју сви могући наши хуманитарци неће насести. Као што је недавно пренео Haaretz: „Око 150 десничарских активиста, укључујући и универзитетске професоре и резервне официре ИДФ-а, потписали су манифест... који позива снаге безбедности да одбију да евакуишу досељенике на Западну обалу, тврдећи да је то ‘злочин против човечности’“.  http://www.haaretz.com/hasen/spages/927171.html>

Међутим, то није ништа мање гнусно од САД / НАТО захтева – иза којих стоје суђења за ратне злочине које финансирају САД / НАТО и на којима ради њихово особље, која су морала да буду заклоњена од очију јавности зато што нису приказивала оно што је требало да прикажу – да се не подиже оптужница и за САД / НАТО ратне злочине, за њихово планирање и извршавање.

Грачаница

Стижемо у још једну мајушну, типичну српску енклаву. Чувају је Швеђани. Ту се налази веома стар и значајан манастир Грачаница. Све више постајем свестан чињенице да су манастири били једина прибежишта у којима су очувани документи и белешке о српској историји и култури. После српског пораза у Боју на Косову Српска православна црква једина је одржавала континуитет српске националне културе.

Манастири, бар она два која ћемо посетити, више личе на капеле – имају висину цркве али далеко мању основу. У утилитаристичком смислу то је недовољно искоришћен простор. Међутим, чини се да су манастири значајни носиоци српске културе. Они јемче, у оној мери у којој је то могуће, континуитет постојања српског народа као народа. Осим четника српски национализам је свакако у време послератне вишенародне Југославије био мање политички а много више културно обојен. [Четници су српски ултранационалисти, ројалисти који су се борили против нациста и партизана за време Другог светског рата и који се могу грубо упоредити са албанским, хрватским и муслиманским ултранационалистима који су сада у експанзији.]

Када је албанска фашистичка милиција протерала '370 000 Срба са Косова за време Другог светског рата одговарајући број Албанаца из саме Албаније је насељен на Косово уместо њих. После рата, за који у уџбеницима историје пише да су га фашисти изгубили, маршал Тито је забранио повратак протераних Срба на Косово. Његов приоритет је из практичних разлога био да се избегне пооштравање старих међунациoналних нетрпељивости. Парадоксално је то што је, да би постигао тај циљ, морао да води рачуна о етничким или племенским осећањима, што ће се у дугорочном периоду показати као погубно. Та политика се сада примакла свом горком, самопоражавајућем исходишту.

Током израелске инвазије на Либан 1981–82. ИДФ је уништио или изместио палестинске архиве из Бејрута – да би деконструисали Палестинце као народ који има историју, који полаже право на неку земљу и има корене на некој територији. Слична стратегија се примењује на Косову али је спроводе Албанци тако што скрнаве гробља, спаљују цркве и манастире и чине ствари које обећавају коначно затирање трагова историје Срба на том подручју. Тек што смо ушли кроз отвор на каменом зиду који окружује манастир, једна мајушна, веома стара калуђерица излеће урлајући као луда. Бесна, нешто нам показује. Шта смо то урадили? Можда не би требало да будемо овде? Али када смо се осврнули преко рамена схватили смо у чему је невоља. Два дечака су ушла у двориште, један са псом на повоцу. Ово је света земља. Пас је скрнави. Пошто су дечаци схватили шта се догађа постиђено одлазе.

Манастир је спектакуларан а не само упечатљив. Фреске су византијске и на њима су скоро без разлике светитељи у карактеристичним позама. Стара калуђерица је нестала. Уместо ње је дошла једна друга. Забавља нас причајући анегдоте... Турци, као овештали освајачи, имали су обичај да одводе српске дечаке и да их одгајају као муслимане. Један од тих дечака је постао веома моћан и богат. Почео је да дарива тај манастир и да га помаже на све могуће начине. Зато је после смрти као доброчинитељ сахрањен под манастирским подом, али тамо где људи ходају зато што је био муслиман. У знак захвалности, али и да би био постављен на место.
Мислим да је то хтела да нам саопшти млада калуђерица која нам служи као водич. Али зашто? Да би се показало да је могуће испоштовати и веру и правду? И религија и правда знају да буду сурове.

У ствари, мислим да њу то забавља као необична прича. Калуђерица која нам је испричала догодовштину о доброчинитељу који је сахрањен под нашим ногама прилично је млада. Нема ту лепоте, осим у полетности која даје тон њеној причи. Она је пуна живота. Све време говори само српски, али због нечега ми се чини да говори енглески. По завршетку обиласка, када смо улазили у двориште, окренуо сам се ка њој и поставио јој питање. Било је то право питање а не само куртоазно. Одговорила ми је са задршком али на прилично правилном енглеском језику. Кажем јој: „Ви, значи, говорите енглески“. А она ће: „Не, само мало“. Одговарам јој: „Ви говорите енглески веома добро“. Намах се озарила очигледно поласкана, стидљива, помало се извијајући, као млада девојка. Она и јесте млада девојка. А ја као да је гледам преко неког великог раседа. Временског, историјског, географског, из своје привилеговане позиције, посматрам је из будућности, тако рањиву и ненаметљиву у црној мантији, а ипак тако пуну живота. Када дође до отцепљења шта ће бити с њом?

Имамо још два сусрета са „религиозним“ Косовом. Први је са младим православним свештеником у пресахлом месту Митровици. Сенди је био заподенуо разговор са њим за вечером. Свештеник jе био дружељубив, отворен и прецизан у изражавању. По правилу особе са којима се сусрећемо говоре са великом озбиљношћу. Или је то просто због тога што разговарамо на страном језику? Било како год, свештеников отац је био штампар. Застао је да би нагласио да је у том граду, или у тој области, постојала штампарија сто година пре Гутенберга. Да ли је то заиста тако? Немам појма. Касније га је Сенди упитао како се каже „свеже“, мислећи на свеже воће. Сенди је желео да се похвално изрази о воћу које смо јели. Више се не сећам које је то воће било. Али ми је остало у живом сећању како је млади свештеник набројао разне речи које значе „свеже“ (fresh, прим. прев.) и њихову употребу, укључујући и неке које се искључиво односе на укус воћа. Једна реч се односила на веома свеже воће. Сенди, у свом лежерном маниру, упита: „Да ли би се то могло рећи за младу жену?“ А свештеник, после дужег размишљања, рече: „Само за веома младу“. У том одговору није било ни ласцивности, ни уштогљености, већ само уздржане прецизности. Сенди, увек брз на досеткама, тог пута није имао коментара.

Треће свештено лице је било још млађе од претходних: брадати православни свештеник у другом манастиру који смо посетили, манастиру познатом по свом граниту. Један од Срба из нашег друштва је искорачио у страну да би покупио комадиће гранита са тла. Дао нам је свакоме по један као да су то реликвије. Манастир је био једна мала, прелепа капела међу зеленим пропланцима. И опет је свештеник пре одавао истанчаност него ауторитет. Може бити да у православним црквама свештеници пре свега имају улогу старатеља а не чувара духовних вредности? Или је то можда стога што су, живећи на нишану, ти свештеници свесни тога колико је мала њихова моћ на овом свету?


Београд, сећање на мирно изговорене речи на Косову

У неко доба у уторак изјутра, оног дана када је требало да кренемо са Косова, још једном непланирано стајемо у једном месту. Можда је то договорено путем мобилног телефона из минибуса. Вијугамо узбрдо кроз неугледне улице све до једног добро одржаваног али
релативно малог центра за културу. Сам град је омањи а у њему се осећа радничка атмосфера. И скуп је мањи од онога на шта смо навикли. Има можда петнаестак или двадесетак присутних.

Градоначелник, мислим да је то био градоначелник, излази пред нас у оделу и кравати и говори веома мирно и директно, саопштавајући нам оно најважније што му је на уму. А то није поезија. „Ми желимо компромисно решење. Не желимо да одемо са наше земље!“

Те речи су долазиле из самог језгра урагана у коме су он, као и наша тамошња публика, били заробљени. Обраћао се нама, потпуно безначајним, као да ми можемо да извршимо некакав утицај. Да ли је то било зато што је знао да има два Американца у групи? Или само зато што смо сви ми били једине особе које су дошле однекуда и са којима је имао прилике да разговара? Етничко чишћење – оно које се већ физички одиграло и које се у овом тренутку одвија на Косову у пословном свету и кроз грађевинске подухвате на терену, то исто чишћење које ће попримити крвавије облике кроз два или три месеца, кроз призоре спаљивања и пуштања крви – јесте варљиво свеж поветарац који је у ствари много хладнији него што се чини. Све док не осетите нож који крије у себи.

Огољене чињенице казују следеће: пре осам година Србија је у Рамбујеу понудила Косову унутрашњу аутономију што је Мадлен Олбрајт одбацила. Откривши своје право лице које је дотад било прикривено велом НАТО-а, САД су захтевале потпуну капитулацију Србије. Не само у односу на Косово, већ и на саму Србију. Нема разлога због којег би се САД задовољиле нечим мањим од тога. Према тoме Албанци који неће имати разлога да чине уступке неће их ни чинити.

Оно што градоначелник није рекао чак иако можда тако мисли јесте да је „њихова земља“ заувек загађена – ако 4+ милијарди година може да се сматра вечношћу – осиромашеним уранијумом из бомби и пројектила које је овде бацио НАТО. Осиромашени уранијум, који за собом оставља љигави траг наказних новорођенчади и генетских поремећаја, остављен је у аманет свима који живе на том простору. Под ужасном стварношћу етничког чишћења вреба жалосна чињеница да је овде на делу безобзирна генетска пошаст.

Даг Рок, бивши командант војске САД-а, стручњак за уклањање осиромашеног уранијума... каже да су израелски танкери испаљивали радиоактивне пројектиле током прошлогодишње инвазије на Либан. Снаге САД-а и НАТО-а такође су користиле муницију са осиромашеним уранијумом на Косову. Рок каже да је он у веома лошем здравственом стању због последица изложености осиромашеном уранијуму, а да су неки чланови његове јединице за рашчишћавање умрли од последица зрачења.

О последицама бомбардовања осиромашеним уранијумом Хелен Калдикот пише: „Извештавају нас о озбиљним урођеним поремећајима код беба контаминираних цивила у Ираку, Југославији и Авганистану а учесталост и озбиљност деформитета се стално повећава...“

...Војници који су преживели нападе радиоактивном муницијом, као и они који су је користили, разбољевају се и често показују знаке радијацијске болести. Од 700.000 америчких ветерана Заливског рата више од 240.000 су проглашени трајно неспособним из здравствених разлога док је, према објављеним извештајима, 11.000 до сада умрло. Ово је запањујући број за тако кратак конфликт у коме је током ратних дејстава погинуло мање од 400 америчких војника.

Исте вечери, у „Ројалу“

Сова хуче у мраку. Да ли је у кавезу? Тако звучи. У близини је велики парк. Намеравао сам да се вратим у болницу и да однесем Сендију нешто лагано за читање. Новине. Али схватам да не знам име болнице у којој се он налази. Ни где се налази. Када сам се једне ноћи, од премора, тргао из бунила, почео сам да пишем песму. Почео сам са Аврамом и Исаком, али сам наставио... кроз њих, доспевши на занемарену страну библијског мита. То чак ни себи не бих могао да објасним. Да ли има смисла рећи да сам је доживео мање као песму а пре као дрво? Или шта год већ да је то што нам говори као људским бићима што нисмо у стању да кажемо сами себи?

Тако је и сада. Ово није дошло изнебуха. Бавио сам се мишљу да оповргнем намерне мистификације и приче о злој судбини којима нас стално засипају: благо померање догађаја и њихових узрока, шта су Срби урадили, а шта је требало да ураде, када и где. Изманипулисани извештаји и интерпретације мотива и поступака Хрвата, босанских Муслимана, Срба и албанских националиста. Али, наравно, сви ти народи, у већој или мањој мери, настрадали су. Они убијају и гину. Углавном су их испомерали као реквизите у лоше написаној, овешталој и стравично замишљеној позоришној представи. Нико међу њима не управља овом катастрофом која се још увек шири. Ми смо ти који су ово предложили и који то можемо и завршити. Режим најрадије дела у наше име. Балкан је увек био буре барута. САД и њихова креација, НАТО, намерно су сакупили запаљиви материјал кога увек има на претек у том делу света и у њега убацили запаљену шибицу. Са југа ЦИА је наоружавала и разрадила стратегију за ОВК која је отпочела серију напада на југословенске државне службенике, од полицајаца до поштара, без обзира на то да ли су били Албанци или Срби. То је била једна „шибица“. „Стратегија напетости“ која ће довести Косово до тачке пуцања.

За неопходни агитпроп, следећу шибицу, побринуо се Манипулатор за балканску акцију, финансиран од стране Сороша, а на чијем је челу био Џејмс Хупер, бивши помоћник Елиота Абрамса и дугогодишњи званичник Стејт дипартмента, заједно са Саветом манипулатора (Волфовиц, Киркпатрик, Абрамовиц, et al.) и моралиста специјализованих за митски хуманитаризам. Међу њима су и Сузан Зонтаг и њен син Дејвид Риф. Риф је наопако протумачио Изетбеговићеву исламску моноетничку политику као мултиетничку, истичући вишеструко преувеличане бројке о настрадалим босанским муслиманима док су стварне жртве, бројчано много мање, обухватале и Србе и муслимане и заобишао је збуњујуће чињенице – све то „да би приволео Запад на војну интервенцију“ повећавајући са свих страна притисак на НАТО да отпочне бомбардовање босанских Срба.[Џонстон, 48-55]
http://www.counterpunch.org/johnstone06022007.html
http://emperors-clothes.com/articles/Johnstone/NATORIG.html

На северу, у Словенији и Хрватској, Немци су преузели вођство тајно наоружавајући Словенце Записи луталице 111 и Хрвате (који су тада били боље наоружани од југословенске војске) пре него што је дошло до било каквих борби или убијања. Немачка, укључујући и немачке Зелене, такође је одиграла одлучујућу улогу на пропагандном пољу – својим једностраним признањем Словеније и Хрватске као независних држава. [Уколико ово изазива неке недоумице, прочитајте детаљан, аналитички извештај Дајане Џонстон у Лудим крсташима]

У средишњем делу бивше Југославије, док су муслимани увозили муџахедине из Авганистана, Феит & Зел су се нашли при руци, као и Ричард Перл као „војни саветник“. Још једном либерални хуманитарци су ширили пропаганду. Још убачених „шибица“. Ово, као и други моменти – УН које су деловале у саучесништву са спрегом САД / НАТО након што је ММФ првобитно забио клин између савезне владе и република пресецајући финансијске токове и приморавајући их на замашну приватизацију, што је значило нарастање економске кризе – то су били господари рата. Њихове жртве били су, и то су до данашњег дана, злоупотребљени људи свих балканских народа и свих етничких припадности. И не само они. Ми у Сједињеним Државама смо такође на мети САД-а и НАТО-а – заједно са нашим умишљеним принципима, умишљеном исправношћу и умишљеном пристојношћу. Они су уништили оно што се чинило као најсуштаственији разлог постојања САД-а. Кажем „што се чинило“ зато што су то, у ствари, биле само илузије које смо себи дозволили и које је од тада велики део света прихватио само зато што је желео да ми, или ма ко други, будемо тако сјајни. То је, наравно, било уверење а не сазнање.

То је, значи, прича која се не може испричати. Иначе би се срушио мит о Сједињеним Америчким Државама на који смо и ми и сви други навикнути.

ЗАПИСИ ЛУТАЛИЦЕ

1.
У Шекспировој драми Антоније и Клеопатра „ова светина“ тј. човечанство се пореди са „струјом захваћеним стегом“ који бесциљно плута на „променљивом току / Да на послетку у ковитлању / И сам изгњили.“7

7 Шекспир, Виљем, Антоније и Клеопатра, Култура, Београд,
1963, стр. 27. ( прим. прев.)

У драми „стег“ се може тумачити и као цвет, перуника, али то није битно. Ова слика представља људска бића у живописном комешању које
води у трулеж – која су изгубила везу са сопственом стварношћу – ношена непознатим ковитлацем. Израелски песник Ахарон Шабтаи говори о садашњости као о „периоду глобалног империјализма“. Налик на бомбардовања на препад или фотографије које приказују мучења тај империјализам је графичке природе. Али, баш као и глобална приватизација корпорација која се не да видети, он је злокобнији, трајнији и ефикаснији.

Уметнику је тешко да створи слику система. Додуше, ако пустимо машти на вољу, овај глобални империјализам можемо замислити као плиму која се претвара у мочвару – у којој у ковитлању изгњиле – не само појединачни животи него и хуманистичке културне вредности. На тој плими ми се и сами претварамо у луталице.

2.
Добро, па шта? Какве то има везе са писцима? Шабтаи, класициста, тврди да је „свеукупна грчка поезија у основи политичка, то је поезија грађана.“ Древни Грци су писали као politai – што је обрнуто од idiotai, оних који су руковођени само властитим интересом и зазиру од политичког живота.

Природа уистину постоји и често се сматра да она није предмет ни личног ни политичког. У поетском смислу, међутим, природа је углавном као икона. Предмет неупитне оданости. Чеслав Милош је о томе писао овако: „Схватио сам у којој мери не волим природу. Не ради се о мојој неосетљивости на лепоту планина, шума и океана. Једноставно, Природа, која је веома присутна у имагинацији америчких песника, и коју они изједначавају са стварношћу... за мене представља велики музеј наслеђених слика. Борба поезије са светом не може се одвијати у музеју. Сматрам да проблеми мога времена треба да се дефинишу као Поезија и Историја“. Наравно, Милош одбацује поезију која природу третира као фетиш. А природа у свом еколошком (историјском) системском оваплоћењу је сасвим друга ствар. Данас постоји другачија естетска подела између писања које се не обазире на системске аспекте живота (друштвене, историјске и политичке) и писања које их уважава. Међу грађанским писцима лични живот и природа могу се разматрати у свим димензијама укључујући и политичку. Ништа не треба категорично искључити.

3.
Па чак и тако, што је сложеније писање, то су сложенији и проблеми са којима се оно суочава.

Можемо се определити да пишемо као грађани, али грађани чега? На овој историјској раскрсници ми смо само привремено грађани својих земаља. Наступање глобалног неолибералног режима све горопадније изискује корпоративну приватизацију у свим областима – од земаља до грађанске сфере, али исто тако и вода, семена, па чак и ДНК, задирући у саму срж природе. Оно превазилази историје културног уздизања и духовних стремљења усисавајући њихове жалосне љуштуре у глобалну мрежу. Под засењујућом маском слободе и
разноликости неолибералне институције заводе очајну једноличност. Ми смо грађани које преобраћају у актере глобалне завршнице.
Доба националних држава из деветнаестог века је прошлост. Међународне агенције и институције углавном служе као проводници за глобалну корпоративну хегемонију. Оне надјачавају не само националне владе већ и демократске процесе. Тиме се, кoначно, одређује и политички, друштвени и економски режим под којим живимо. Овај режим непрекидно
ради на томе да избрише не само културу већ и саму
савест.

4.
Још једном, како је уопште могуће то представити? Или, у нашем случају, дочарати то? Тамо где се културом манипулише зарад доминације и пљачке која аутентична жива култура може да опстане? Која књижевност ће моћи адекватно да дочара ову историјску реалност? Или да јој представља изазов? Ова питања се тичу не само „ауторитарних држава“ него и олигархијских – демократија које су у рукама корпорација, демократија којима руководе корпорације, где је главна слобода у томе да се буде политички и културно немоћан. Сигурно је да као idiotai, као писци за себе, можемо оваплотити и испољити симптоме системског душевног бола али „писање за себе“ није у стању да артикулише функционисање самог система. Са друге стране, као писци грађани, ми имамо ту могућност.

5.
То неће бити лако. Многи су начини и путеви самообмањивања. На пример, критичар Волтер Бенџамин дефинисао је делање „револуционарних пискарала“ као књижевност која претвара борбу против јада и беде у потрошачко добро. u1059 Ó САД такво писање се назива политички коректним, или „PC“ (Politically Correct, прим. прев.). Оно казује „праве“ ствари на начин и језиком који ништа не доводи у питање, поготову не „глобални империјализам“. Као поза, оно је питко – баш као што се и реч „револуција“ лако удене у рекламе за скупу фирмирану одећу. Или на начин на који се празне речи као што су „хуманитарно“ или „демократија“ изврћу и прилагођавају, и користе да би пројектовале и наметнуле диктат бруталних, дубоко антидемократских империјалистичких снага.

Бенџамин: „Основна карактеристика ове [аргатинске] књижевности јесте начин на који она трансформише политичку борбу, тако да она престаје да буде мотив који изискује одлуку и постаје предмет необавезног премишљања“ то јест потрошачко добро. Она неутралише „борбу против јада и беде“ и апсорбује је у корпоративну рушилачку силу. Бенџамин не инсистира на томе да аутентично ангажована књижевност треба да упућује и води већ да би требало да се конституише као мотив који изискује одлуку. Верујем да нам као писцима грађанима, уколико не желимо да иструлимо у живописној стагнацији, не преостаје ништа друго него да преносимо, и то недвосмислено, „мотив који изискује одлуку“ о коме Бенџамин говори.

Post scriptum: у предвечерје рата радници окупирају фабрику

30. децембар 2007. Иако је све спремно за наставак војне фазе рата неолиберална фаза већ отпочиње. Наслов гласи овако: Радници су окупирали фабрику „Шинвоз“ у Зрењанину, у Србији. „Од овог тренутка радници су преузели контролу над фабриком. Закључали су се у халу не би ли извршили притисак на српску Агенцију за приватизацију да раскине уговор о приватизацији који је фабрику довео до стечаја. Раднике ‘Шинвоза’ подржавају и радници ‘Југоремедије’, БЕКА и других зрењанинских фабрика у којима су акције већ подељене радницима.“

Српска Агенција за приватизацију и надлежна агенција Косова већ су почеле да распродају народну (друштвену) имовину. Док траје процес приватизације и Срби и косовски Албанци постају сенке сопствене будућности. Баш као и ми.

GRBUKS

 Удружење књижевника Србије

Француска 7, 11000 Београд

 

 

 

Телефон: 381 11 2626 081, 381 11 2626 278

Е-маил:  uks.srbije@gmail.comknjizevnenovineuks@gmail.com

Факс: 381 11 2626 278, 381 11 2635 979

Текући рачун: 205-200273-87 Комерцијална банка

 

                                                                                               © Удружење књижевника Србије

                                                                                                      Уређује: Милош Бркић

                                                                                                     Сарадник: Милан Панић