Планета речи

ПЛАНЕТА РЕЧИ

KAJOKO ЈАМАСАКИ из Јапана и СРБА ИГЊАТОВИЋ из Србије овогодишњи су добитници Награде „Повеља Мораве“, која се на Београдским међународним сусретима писаца традиционално додељује једном домаћем и једном страном песнику.

Кајоко Јамасаки (Kayoko Yamasaki), песник и књижевни преводилац, рођена је 14. септембра 1956. године у јапанском граду Каназава. Дипломирала је на Филолошком факултету Хокаидо универзитета. Од 1981. године живи и ради у Београду. Поезију ствара и на јапанском и на српском језику.
Објавила је књиге песама на јапанском: Tori no tameni (Tokyo, Shoshi Yamada, 1995); Ubusuna rodina (Tokyo, 1999); Bara, mishiranu kuni (Tokyo, 2001); Hisoyaka na asa (Tokyo, 2004); Atosu, shizukana tabibito (Tokyo, 2008); Mio hayami (Tokyo, 2010). На српском језику објављене су, у последњој деценији, њене књиге: Skriveno jutro, Rodina ubusuna, Sanovnik, reka и Olujni breg.
Кајоко Јамасаки превела је на јапански језик три књиге Данила Киша – Рани јади (Tokyo, Tokyo sogensha, 1995); Енциклопедија мртвих (Tokyo, Tokyo sogensha, 1999); Башта, пепео (Tokyo, Kawade shobo shinsha, 2009). На српаки језик превела је дела : Tanikawa Shuntaro, Дете на степеништу (Београд, Рад, 2007); Shiraishi Kazuko, Мала планета (Златни кључ Смедеревске јесени, Смедерево, 2010).
Добитник је годишње Награде за превод на инострани језик за 1995/96. годину (Српски ПЕН центар), као и Повеље за изузетан допринос превођењу српске књижевности (УКПС, 2011).


СТЕПЕНИШТЕ, ДВА АНЂЕЛА

Стефану и Дајани


Дошли смо
да
комадић љубави принесемо
малим рукама које
смо отворили
на дан свога
рођења.

Снажним плачем,
тихим осмехом,
живот се на
живот
ослања:
пењемо се
уз степенице.

Када нам отму воду и
ваздух, када нам
угасе светлост,
за руке се
држимо.

Живот ослушкује
живот:
без
гласова се
пењемо.

Овога јутра, када су се
анђели
небу вратили,
у мраку светлуцају тек
трагови малих стопала.

Зато, пењемо се
уз степенице
с којих су
они
одлетели.



Срба Игњатовић (Srba Ignjatovic) рођен је у Књажњвцу 1946. године. Дипломирао је и магистрирао на Филолошком факултету у Београду. Објавио десет књига поезије (најновија Чим сване и друге утопије, 2011), шест књига прозе (најновија Пролазна кућа, 2011) и седамнаест књига критике, есејистике и студија. Изабране песме Варвари на понту објављене су 2000. године (Просвета, Београд). Избори песама појавили су се на македонском, румунском, италијанском, бугарском, чешком, немачком и енглеском језику.
Добитник је више домаћих и иностраних књижевних награда.
Члан је Академије АСЛА у Орадеи (Румунија) и Словенске академије књижевности и уметности у Варни (Бугарска).

У НАШЕМ ГРАДУ


Отворена је сезона великих распродаја.
Све што смо имали, и све што немамо,
изнето је на пазар.
Купује се на тоне, хектаре и вагоне.
Књижевници и фарисеји иду на парче и кило
дрхтећи да обноћ не падне цена.
Досетили се и сиромаси:
по стубовима и стаблима
цедуљице лепе преко умрлица.
Не зна се чега је више –
смрти или довијања.
Такви су обичаји у нашем граду:
или купујеш, или те купују,
или продајеш, или те продају.
Данашњи поуздани пријатељ
сутра је заклети непријатељ.
Уман човек се једнако чува
Данајаца и свих осталих.



Лућијан Алексију (Lucian Alexiu), песник, књижевни критичар, есејиста, преводилац, издавач, рођен је 1950. године у Темишвару. Дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Темишвару, одсек – румунско-француски језик. Године 1974. био је стипендиста Министарства образовања Француске на Институту за више хуманистичке науке у Авињону. Члан је Руководећег савета Удружења писаца Румуније. Био је уредник у више редакција. Од 1991. године генерални је директор издавачких кућа Хестија и Антропос у Темишвару. Од 1983. године ради у часопису Хоризонт. Члан је румунског ПЕН клуба.
Лућијан Алексиу објавио је више од петнаест књига, углавном поема. Књиге су му превођене на енглески, француски, немачки, српски, италијански, словачки и лужичко-српски језик.
Добитник је више угледних књижевних награда у Румунији и иностранству, за критику и књужевну историју, за поезију и превођење.
Француска влада му је 2010. године доделила Орден „Les Palmes académiques”.
Аутор је још, или коаутор, превода из француске, српске, руске и немачке књижевности на румуснки језик. Превео је тридесетак књига.

КО И КАКО


ко и како
подиже облаке на истоку

ко и како
гони крда фока океану

ко и како
брине о гнездима црних пеликана
ко и како – :

комисија за путеве и средства
расправља
одлучује
објављује


Са румунског превео Славомир Гвозденовић


Ана Багрјана (Anna Bagriana) рођена је 1981. године у Фастиву, у Кијевској области. Детињство је провела у насељу Борово код Фастива. Од 1981. године живи у Кијеву. Године 2004. магистрирала је на Институту за филологију Кијевског националног универзитета „Тарас Шевченко“ (украјински језик и култура). Радила је као уредник телевизијске компаније „ЈуАна“, била аутор познате телевизијске емисије „Хармонија душе“, старији уредник Светске службе Украјинске радиодифузије, сарадник више периодичних украјинских публикација... Секретар је Савеза украјинских писаца, главни уредник часописа „Жарословље“, председник Удружења песника Кијевске организације Савеза писаца Украјине...
Спада у ред најистакнутијих украјинских песника, прозних и драмских писаца. Објавила је књиге поезије: Сацвеће речи (2000), Међ' сновима јоргована (2002), Између богова и нас (2005); драмска дела: Изнад времена, Рододендрон, Почасти ме орасима, И код анђела има – лукавости; роман Етимологија крви, као и више новела и прича...
Коаутор је (с пољским писцем Војчехом Пестком) пољско-украјинске књиге Пењање уз уже, и аутор збирке поезије на пољском језику Усни мене.
Преводи са више језика: руског, пољског, бугарског, српског, македонског.
Добитница је многих значајних признања, међу којима су и Међународна украјинско-немачка награда „Олес Гончар“ и Сребрно „Летеће перо“ Међународног фестивала поезије „Словенски загрљај“ у Варни.


ТО ЈЕ ПРИБЛИЖНО ТАМО

то је приближно тамо
где је Богу понестало конца
где земља није ушивена за небо
већ кружи
као откинута шапа плишаног меде –
ситница туђег детињства

то је приближно тамо
где Божја рука
не додирује сенку усамљеног дрвета
посеченог од људске руке
уочи Празника

то је приближно тако
као да сунце пада на колена
и моли за опроштај
тебе
мене
зато што је веома касно
угрејало
наша срца


Превео Ристо Василевски



Весна Бига (Vesna Biga) рођена је у Загребу, где је завршила Филозофски факултет. Слободна уметница. Чланица Хрватског друштва писаца и Хрватског ПЕН-а.
За више од три деценије књижевнога рада објавила је низ књига песама (Начин пјесме, Уходећи властити поглед, Четири страха, Испод капака друге расе, Видок кожа, Сјенка на узици), приповедака (Опрезне бајке, Слике из новог сјећања, Душин врт, Човјек који је чезнуо чудо, Десет долазака), два романа (Из друге руке и Власник смрти), као и две књиге дневничких записа (Аутобусни људи и Очекујући ноћног сокола).
Изведене су јој и бројне радио-драме. Њена проза и поезија превођене су на словеначки, македонски, италијански, турски, руски, украјински, пољски, есперанто и енглески језик.

РИЈЕЧ С РУПИЦОМ У СРЕДИНИ

Била је прозирна та ријеч, толико
да се кроз њу могла видјети друга обала,
једна од оних ријечи које имају рупицу
у средини, посред свога значења,
а руб уоколо – бритва, чисто сјечиво,
на које се мора опрезно положити зјеница,
никада исувише близу дрхтавој желатини ока,
тек толико да се лагано ороси
буњуеловски зијев, посуђен из кравље кланице,
да се благо замагли поглед на другу обалу,
послије тога она се лакше може држати на уму
или завртјети међу прстима и бацити у зрак
спирално, док се не претвори у шупаљ новчић,
ова ријеч никада није била невина,
у пуној снази могла се она својом оштрицом
свега дотаћи, посвуда се хитнути,
ова се ријеч мора држати у послушности,
утамничити најстроже властитим погледом!



Јулиуш Еразм Болек (Juliusz Erazm Bolek), пољски песник, приповедач, фељетониста, аутор сценских дела. Пише љубавну поезију, филозофску, сатиричну. Његова поезија заступљена је у алманасима и антологијима, а најважније књиге у његовој каријери су: Приватна опасност, Скраћенице лудила, Срце муње, Арс поетика, Животне Тајне, Стакато и албум песничких плаката Ох ! Земљо Ти Моја.
Прославио се нековенционалним начином представљања стихова; између осталог, занимају га песнички плакати, стихови на салветама, налепнице, игра гласа и светла, стихови истакнути на аутобуским станицама, показивање поезје помоћу ласера... Ушао је у Гинисову књигу рекорда са највећом књигом стихова.
Издавач је и уредник независног уметничког часописа.
О Јулиушу Еразму Болеку снимљена су два документарна филма.


ЈУН

сунце додирује звезде
узимајући ноћима време
сада је све могуће
све је зачарано
љубавне враџбине
сеју заклетве
на длану неко сервира рај
чуда граде империју
чак и земљина тежа губи смисао
на дрвећу расту осмеси
радост је плод
дивна магија повезује свет
живот побеђује


С пољског превео Даниел Гжешчак



Бећир Вуковић (Becir Vukovic) из Подгорице, председник Друштва српских књижевника Црне Горе и Херцеговине и главни и одговорни уредник часописа Српски југ, рођен је 1954. године у Колашину. Студирао је на Филолошком факултету у Београду, општу и југословенску књижевност.
Објавио je књиге поезије: Чисто стање (Беодрад, 1980), Зидови који расту (Титоград, 1983), Мефистово семе (Титоград – Београд, 1985), Потпис свиленим гајтаном (Никшић, 1988), Кад ујутру гавран освануо (Титоград, 1989; Награда Марко Миљанов), Игралиште (Нови Сад, 1992), Црна уметност (Нови Сад, 1994; Награда Ристо Ратковић), Лов у нејасном, избор из поезије (Нови Сад, 1997), Федерални посед (Београд, 2002), Што сте зинули, политички чланци (Подгорица, 2004), Играчке пропасти (Подгорица, 2005; Награда Фондације за књижевност Радоман Рацо Станишић) Антологија Боже правде, Српске песме, беседе, химне, чланци (Подгорица, 2006; Награда Повеља Азбучник, Унирекс), Дух парка (Нови Сад, 2008), Нечитач (Нови Сад, 2009), Црна Уметност, избор из поезије (Подгорица 2010; Награда Видовданска повеља, Награда Кочићево перо, Златна значка Културно-просветне заједнице Србије и Печат Херцега Шћепана).
Песме Бећира Вуковића су превођене на енглески, француски, руски, италијански, пољски, бугарски, турски и македонски језик.

НИЈЕ СМЕШНО

Онда Бог,
ушушкао
облакове
по бради, уместо
јастука наместио
бели облак, кренуо
да одмори

Добро.
Богами има тога.
Велика су дела твоја,
али, Боже,
де, кажи ми,
шта си радио
пре стварања света,
мотајући се око стубова
престола, питала препредена
луда.

Није смешно,
зидао сам бедеме пакла
и ковао казане и котлове
за оне који ће постављати
таква питања,

и помиловао лудицу
по чутурици.

Играјући по мапама,
скакућући из
света у свет
луда одговорила:

хајде, чича, не измишљај


Петер Гериш (Peter Gehrisch) рођен је у Дрездену 1942. године. Завршио је немачки језик, књижевност и етику. Суиздавач је часописа за књижевност и уметност „Ostragehege“ (Острагееге). Аутор је бројних публикација, између осталих „Дрезден. Лет у прошлост“ – прилог документарној филмској причи , са Кристијаном Борхертом, Дрезден, 1993; „Песнички угао 19: Петер Гериш“( Poets corner: Peter Gehrisch), песме, Берлин, 1993: „Чудесна реч стиха“ (двојезично, на немачком и пољском), Варшава, 2001; „Карневал Ханса Теодора или Пернато пророчанство“, шеретски роман, Лајпциг, 2006; „Орфеј сакупља душе. Гласови из Средње Европе“, антологија (заједно са Аксел Хелбиг), Дрезден, 2006; „ Ходници тунела“, песме, Лајпциг, 2006; „Довољно за варљив пут кроз Пољску“, антологија савремене пољске поезије (издавач и преводилац), Лајпциг, 2010.
Преводи са пољског. Добитник је неколико награда, међу којима је и Орден Слободне државе Саксоније. Живи у Дрездену и Љвовек Шљаску у Пољској, где је проглашен почасним грађанином.


СOKРAT

Ја: Племић језика!
Ја: Изворник! Најмудрији од Грка!

Онда шта ја знам?

Касталијски извор:
Заогрнут маглом,
Не могу се уздићи до пресудитеља.

Да Вас водим?Куда?

До спознаје!
Провалија!
Ах!Ништа!
У главама побуна против Бога:
Демонство-

Сунце у златној купи,
Из које могу пити!
Разузданост
Искре- једина смислена материја
Да подстакне моје визије,

Идеалне државе –
У несигурном стању! –
Идеалан мислилац и песник,
Савршено бивство
У несмањеној иронији.

Знам!
Спаса ми нема.

Дакле, риба такође смрди од главе.


(Ауторова напомена: Идеална држава – наслов Платоновог дела; Курзивом исписан последњи стих цитат је из Шекспировог Хамлета.
Напомена преводиоца: Хамлетов стих би се могао и овако превести: Дакле, врх је такође затрован.)

С немачког превео Мићо Цвијетић


Славомир Гвозденовић (Slavomir Gvozdenovic), доктор књижевности, рођен 1953. године, предајке на Универзитету у Темишвару српску књижевност и уређује часопис Књижевни живот. Члан је Савеза писаца Румуније, почасни члан Удружења књижевника Србије и члан Удружења књижевника Српске. За члана сарадника Матице српске изабран је 1995. Оснивач је Подружнице УКС у Темишвару. Објавио је 30 књига поезије.
Приредио је у Румунији и Србији десетак антологија српске књижевности. Заступљен је својом поезијом у више српских, румунских и европских антологија, као и у више српских, румунских и српско-енглеских (америчких) лексикона.
Преводи српску и румунску поезију, превођен је на десетак језика. Друштвени је и јавни радник српске националне мањине у Румунији.
У више сазива био је српски посланик у Парламенту Румуније. Данас је председник Савеза Срба у Румунији и председник у Скупштини дијаспоре и Срба из региона. Добио је низ књижевних и других награда – Бранко Миљковић, Драгиша Кашиковић, Арсеније Чарнојевић, те Награду Савеза писаца Румуније и града Темишвара за целокупно дело 2007; Повељу Мораве, Орден Вук Караџић Србије и Црне Горе и Националну награду Слободан Јовановић Владе Републике Србије.

ЦРЊАНСКИ У ТЕМИШВАРУ


недавно сам видео Црњанског
огрнут каменим капутом
пролазио је (са будућим песником) Тргом уједињења
«овде на првом углу дочекивали смо госпођице
их! њихови шешири и тесан ход калдрмом
у оној липи јесте оној сред саборне порте
зачикавали смо попове и пчеле поленом од Вука
благи Боже до Текелијанума се је тресло од смеха
на другом углу начичкани балкони
по цели су нас дан кошуље официрских жена
дојиле вином
ту је била наша школа о Олимпу
и бунар за спуштање песме о ружи
и сеобама
каква панорама хипермодернизма
на трећем смо углу
златоусте филозофе на договор звали
на свођење рачуна
жудно перо преметали у крило
сабирали зарез белог слово
чуј млади песниче сине тежак је рачун био
увек претицало: антикварница црква добронамерно дрво
узвишено тајанство народне библиотеке
чега све није било
псовали нас српски (и мене једном) у локалном листу
и шта зар нису и Јакшића и Костића
и друге раскамењенике
а трг је био на четири угла»



Сергеј Гловјук (Sergey Glovyuk), иницијатор и аутор-састављач серије антологија Словенска поезија ХХ-ХХI ИЗ ВЕКА У ВЕК, рођен је 1958. године у Дрездену, у Немачкој. Завршио је Филолошки факултет Максим Горки у Москви. У Русији и другим земљама објавио је неколико књига поезије, а у његовом преводу се на руском језику појавила поезија десетина познатих песника из Македоније, Србије, Словачке, Словеније, Хрватске, Црне Горе и Чешке. За преводе је добио низ награда у Македонији, Румунији и Србији.
У двојезичној серији антологија Сергеја Гловјука Из века у век до сада је изашло девет томова – македонске, српске, белоруске, украјинске, бугарске, чешке, словачке, хрватске и словеначке поезије. Објављивање овакве серије је појава без преседана у историји словенске писмености. Поменути скуп антологија представља богатство савремене поезије блиских народа на до сада најутемељенији и најпотпунији начин.
Сергеј Гловјук је почасни члан Удружења књижевника Србије, Македоније и Црне Горе. Живи и ради у Москви.


БРЗИ

Заборављена, ћушнута у страну,
постаја дрема, чека воз у нади.
Прођоше возови, без намере да стану.
Трошна, задимљена станична зграда,
рампа, прелаз, два семафора: мрзи
један другог, оба би побегла,
ћуте мрзовољно. Ал гле, тутњи брзи,
прашина се дигла, на перон слегла.
А спарина попут лепљиве одежде
приања уз тело. Ветрић с виса
међ путнике што дремају, дрежде
доноси продоран, изненадни писак.
Све се прену. А можда ће стати?
Молиле су шине, а гипки ће звук
точкова све тише јека понављати.
Разобручи се ишчекивања круг.
С клопарањем воз се заустави,
Улазне двери сасвим раскрилио.
Ту би свако да први се углави,
звук многих гласова у један се слио.
Ево га, крете; све већом брзином,
пред очима лете поље, река, стазе.
Бруји точкова челична чета,
лете облаци, промичу путокази.
Погледи чудно збуњени, изгубљени,
блудели су антреом, ходником.
Ветар је горе гудео о брзини
и нико више није чуо никог.
А брзина расла је и расла,
у окну се лица ледила у страви.
Спадне ли спојка, праг се расклимата,
не може више да се заустави.

С руског превела Вера Хорват


Нико Графенауер (Niko Grafenauer), песник, приповедач, есејиста, преводилац и публициста, редовни члан Словеначке академије наука и уметности, рођен је у Љубљани 1940. године.
Био је уредник у љубљанској Младинској књизи, као и у неколико угледних часописа. Од прве његове песничке збирке протекло је пола века, и кроз то време оставрио је богат песнички опус. Награђиван је и као песник и као преводилац славних песника попут Хердерлина и Целана. Припада самом врху словеначког модерног песништва.


БЛАГОСТ

Са овог брда осматрам птице,
нежне дворкиње даљина, послате
да буду срца у прсима плаветнила.
Шума пода мном:
успенушана површина бронзе.
Лето смотава заставу зеленог лишћа,
Сâм сам
у часу плавичастом од мрака.
Згрбљен: нежност ми примиче раме
ткано од песме таласавих жита.
Доле су њиве отворене трибине јесени.
Опустеле у тами која гасне. У рукама
августа књига коју листа ветар.
(Благост у мени расте као планина.)

Са словеначког превео Гојко Јањушевић


Фортуна Дела Порта (Fortuna Della Porta), песникиња, прозаиста, есејиста и књижевни критичар, рођена је 1948. године. Дипломирала је књижевност, коју је потом неколико година и предавала. Аутор је већег броја књига поезије: Rosso di sera (Вечерње руменило); Io confesso (Исповедам), 2006; Mulinare di mare e di muri (Вртлог мора и зидина), 2008; La sonnolenza (Сненост), 2010... У прози је једнако успешна као романописац, приповедач, критичар и позоришни аутор. Као књижевни критичар своје текстове и есеје редовно објављује у најугледнијим италијанским часописима. Добитник је значајних награда и признања. Члан је италијанског PEN-a и председница Kултурне асоцијације Le Melegrane (Нарови). Живи у Риму.

КАСНО ЈЕ


Уназад се враћа живот:
сат је изнемогао.
Не оглашавају се птице:
изнурен, предводник клонуо.

Више не шуми време,
међу лишћем овог тромог јесењег руменила
таласа се само камење на површини воде
скоро као жмарци под кожом.

Ноћи падају као огртачи од олова
са затворених прозора. Шћућурена у сенци
једна светиљка толико је унесена у своју светлост
да заборавља сопствену сврху.

Раван сваког предаха цепа
корак до тачке заустављања:
превише је поклопаца који откривају прошлост
сада када се остатак преобразио у пепео.

С италијанског превела Душка Врховац


Славе Ђорђо Димоски (Slave Gyorgyo Dimoski) – песник, писац за децу, есејиста, антологичар, преводилац. Рођен је 1959. године у Велестову код Охрида. Завршио је студије на Филолошком факултету Универзитета Свети Ћирило и Методије у Скопљу. Оснивач је и дугогодишњи руководилац манифестације Песничка ноћ у Велестови, а сада води фестивал Струшких вечера поезије.
Славе Ђорђо Димоски објавио је тридесеталк књига поезије за одрасле и децу, есеја и избора поезије. Седам његових књига штампано је на страним језицима. Поједине песме и песнички циклуси превођени су му на више од двадесетак језика, а за свој песнички рад добио је више домаћих и страних награда.


ПОЉЕ. БОЈНО ПОЉЕ?


Слова древних књига
Претворена у мале паукове
Муте небески свод.

Ухваћен у мрежу стрвно
Гуташ исконски озон.

А доле?

Међ словима си дробилац камена
Упоран и стрпљив, у себе углобљен
Преживљаваш ударац чекића.

Најезда паукова-слова
Прекрива трептаво поље.

Бојно поље?


С македонског превео Ристо Василевски


Елена Иванова-Верховска (Elena Ivanova-Verhovskaya), песникиња, преводилац, члан Удружења књижевника Русије, Међународне асоцијације рускојезичних писаца и Удружења преводилаца земаља Савеза бивших совјетских република и Балтика.
Песме су јој уврштене у антологију «Руска поезија ХХ века» штампане у часописима "Пријатељство народа", "Прстен А", "Младост", "Крешчатик" и др., превођена је на шпански, бугарски, српски, македонски, хрватски и пољски језик. Аутор је књиге песама «Есенен човек», која је изашла у Софији (Бугарска) 2010. г.
Учесник је међународних фестивала поезије у Србији, Пољској, Бугарској, Русии, Грузији.

Лауреат је награде А. Ахматова (2010), и награде бугарског националног радија (2009).


ЈЕСЕН У СМЕДЕРЕВУ


Горану Ђорђевићу,
Вери Хорват
и свим мојим српским пријатељима


Тек радост и нежност вредне су труда
Знам једно место где ниси изгубљен,
«Србија?», - питаћеш, - «Србија! - велим»
Остало се додаје по мери вере.
Остало су таласи, с Дунава – к'о с мора,
Валцер беше, - Сећаш се?, - нема сумње, диван,
Препун препозавања туђег говора
И смедеревске црне шљиве.
«Руски?» - одврате после кратке ћутње,
Гледајући с надом и са оправдањем,
Тако се само бесмртност слути,
Ако растанак предскажеш раније.
И сам према себи излазиш из храма,
Ко песак шкрипи време док ходиш мостом,
Тамо, иза леђа, испражњеног рама,
Као у себе загледана прошлост.

Раскриљен ветар на груди нахрупио,
Дугове развејао и речи у устима,
Окером дотакнута, видиш ли, Србијо,
Како је, у лету, Москва све пустија?

29. октобра 2010.

С руског превела Вера Хорват


Елена Исајева (Elena Isaeva) завршила је факултет журналистике Московског државног универзитета Ломоносов. Пише песме и драме. Лауреат је награде Тријумф (Мала), награде Удружења књижевника Москве Венац, награде Ана Ахматова часописа Младост за најбољи песнички избор 2009. године…
за драму О мојој мами и мени Прва је добитница награде Актери (2003) за драму О мојој мами и мени, а радиодрама (Радио Русије) настала на основу ове драме добила је награду међународног фестивала Европског радиодифузног савеза Европска награда у Берлину (2004).
Елена Исајева састављач је антологије бугарске поезије из серије Из века у век.
Објављује у часописима Нови свет, Младост, Пријатељство народа... Песме су јој заступљене у алманасима и колективним зборницима. Објавила је осам књига поезије и две књиге драма. Песме и драме су јој превођене на енглески, немачки, француски, фински, кинески, арапски, хебрејски, пољски, чешки, бугарски, румунски, јерменски, и друге језике. Драме јој се изводе у Русији и иностранству, у позоришту и на радију. Аутор је низа радиосеријала, радиодраматизација, телевизијских серијала, сценарија за филм, текстова песама и оперских либрета.


* * *
Пребирали смо кајсије –
Спремали слатко за зиму
И неки корисни штимунг
Недељу обасја јасније.
Уз прозор, да се расхлади,
Пену сам жуту хватала
И негде некако схватала
Због чега све ово радим.
Знала сам – слатко што пени
Још ће се наслушати спора,
Интелектуалних разговора
И философских сучељења,
Клизнуће као по леду
Међу изгнане и убијене
А мама ће рећи на време:
"И песници треба да једу".
Појешће га, несвесни
Како се дивно јантари:
"Забога, дођите свести –
Страшне се збивају ствари..."
Послужиће се и другарица,
Плод ставити у уста спретно:
"Он стварно има два лица.
Гад један!", – закључиће сетно.
У отаџбини је мрачно и страшно.
А тако пријатно у дому нашем.
Да срећом напуни се чаша,
Испијте тугу пуном чашом,
И ове тегле повезане брижно
Разносићу по болницама, где ће
да гњију, труле, а не да се лече,
Наши мили и наши ближњи.
И неко од њих, сенци сличан,
Ко откровење просто, кратко,
Казаће ми: "Баш лепо слатко".
А ја ћу рећи: "Моје лично".

С руског превела Вера Хорват


Мина Карађозова (Mina Karagyozova), истакнута бугарска песникиња, рођена је и живи у Хаскову. На Универзитету у Пловдиву дипломирала је руски језик и књижевност, као и енглески језик. Аутор је књига поезије: „Стално пребивалиште - Пакао" (1992.), „Жица преко понора "(1998.), „ Плес " (2007.). У штампи јој је четврта књига књижевно – критички есеји „Духовни простори".
Члан је Савеза писаца Бугарске и Словенске књижевне и глумачке академије.


* * *

Видим постао си мушкарац ...
Као и сви мушкарци
напустићеш мој живот ...

Попут уморне стене
стално очвршћујем своје срце
да дочекам сурф,
слани ветар суза.

Прати своју судбину
далеко одбацуј моју тугу –
она је терет на твом путу...
Сине!

С бугарског превео Виктор. Б. Шећеровски


Епаминодас Костантакопулос (Epaminondas Kostantakopulos) рођен је у Пиргу Илеаса 1959. године. Студирао је новинарство. Песме је писао још као ђак. Објавио је неколико књига: „Непознати часови“, са уводним писмом Е. Јонеска (три песме из ове књиге освојиле су три значајне награде у Италији), потом „Митска сцена“ (награда Гарсија Лорка у Риму, и друге)...
Епаминондас Костантакопулос ради у Министарству културе Републике Грчке

ПОКОРАВАЊЕ


Ромејац слуга једне ноћи
у крчми пијући вино
виде истрајног пијанца.
Некада је био угледан
и имао верне саветнике
у одлукама одбора
за поделу хлеба.

На зиду погубљени.
Стратег са урликом
наређиваше сунцу да зађе
царев добар витез.
И прође му век
са заробљеницима у насеобини
одлучујући ударцем длана.

Ја, беседник у продавници жита,
покоравајући се заради трговаца.

С грчког превео Едуард Дајч


Разме Кумбаровски (Razme Kumbarovski), савремени македонски писац, песник, приповедач, есејиста, романсијер, преводилац, научни радник, музичар и езотерик. Аутор је више десетина књига – поезије (Зинда, Водени прелаз, Мусандра, Манастир, Троја, Потковица и зао месец, После пута, Сан летње ноћи), потом романа (Мириси, галије, Чудеса, Острво тихих меандри, Архипелаг), есеја (Прошле године у Енхалону, На путу), и других.
Дипломирао је на Филолошком факултету у Скопљу, а магистратуру одбранио на факултету Политичких наука у Загребу. Био је један од покретача и оснивача Младе Струге, заједно са Николом Цинцар Попоским, Адамом Пуслојићем, Радомиром Андрићем и Момом Димићем.
Превођен је на више језика и заступљен у више панорама и антологија савремене македонске поезије.
Био је директор и дугогодишњи секретар Струшких вечери поезије.
Сада је директор Медитеранске академије Браћа Миладинови у Струги.


КРТИЦА


Победио сам кртицу сам
Голим рукама и својим телом
Без икаквог додира и ичије помоћи
Открио сам јој ватрену зеницу
И затворио
Све њене улазе и јазбине
Ход да не може да усмери
А она је бежала од страха
Моћна а немоћна
Кроз своје шупњине
Обливена крвљу

Мислио сам: ти сада немаш пријатеље
А немам их ни ја
Хајде да наздравимо

Бежала је кртица
Без циља и путоказа
И свеједно јој је било
Да ли ћу јој стићи
Сенку
Или ћу јој
Окце извадити

С македонског превео Виктор Б. Шећеровски



Марија Грација Марамоти (Maria Grazia Maramotti), песник и књижевни критичар, рођена је у Остиљи, код Мантове, 1951. године; дипломирала је на Филолошком факултету у Болоњи, живи у Фиренци. Члан је Академије инкаминати за науку, књижевност и уметност, која је основана 1660, и Управног одбора италијанског ПЕН центра.
Објавила је књигу приповедака Иронија (Фиренца, 1988), према којој је на радију РАИ изведена радиофонска игра, и књиге песама О концу немира (Удине, 2001), О концу добра и зла (Удине, 2003), Алхемија љубави (двојезично италијанско-енглеско издање, Удине, 2005), Арабеске светлости (тројезично издање, италијанско-енглеско-шпанско, Удине, 2009)…
Заступљена је у бројним антологијама, између осталих и у антологијама Италијанска књижевност од друге половине двадесетог века до данас и Поезија двадесетог века у Тоскани.
Њена књига песама Арабеске светлости добила је значајну награду «Фјорино д'оро» у Фиренци.

ПРОДАЈЕ СЕ

Канџе мушкарца
у ноћи у којој се иде до сазнања...
Поносне гриве
језде кроз ветар
градске џунгле
и вребају...
небрањену јагњад
на тротоарима
премрлу од страха...

Тамо где шака евра
вреди цели један живот
насилно отет
и на земљи... напуштен!

Можда и крај
неких изгажених новина
које објављују:
«Продаје се душа само преко интернета,
www.anima.it. Молимо пожурити!»

Ако се хоће...
све се може!
За трансплантацију... довољна је
једна стародревна душа и да се убаци у њу нека
наслепо одабрана... неискомплексирана.

С италијанског превео Драган Мраовић


Коља Мићевић (Kolja Micevic), песник и преводилац из Париза, рођен је у Бањој Луци 1941. године. Завршио је студије књижевности у Београду. Преводи поезију, махом с француског, али и са других језика – словеначког (Прешерн), енглеског (По), шпанског (Лорка), италијанског (Данте Алигијери). Са француског је превео и објавио дела Игоа, Малармеа, Валерија, Аполинера, и многих других истакнутих француских писаца. Последњих година преводио је искључиво француске средњовековне романе у стиху.
Коља Мићевић објавио је и низ књига поезије на српском, али и на француском језику. Тренутно припрема Лирску историју музике (од Питагоре до Баха) у четири тома. Трећи одељка те Историје, под насловом »Музичка кутија«, садржи и песму Питагора.

ПИТАГОРА

Први је Звук с На-
ковња више нег ивер:
пре полуга Сна,

Потребни Интер
-вал, и вал шикнуо с дна
нâс, као примјер

Тог Пи у кори
вежућ Звук и Стих с тим, јер
ко пита, гори

Од властите Снаге, ако сни – зна.


Моника Ознато (Monica Osnato), песникиња и сликарка, рођена је 5. марта 1963. године у Палерму. Студирала је хемију и похађала курсеве театра, синхронизације и сликарства. Излагала је на колективним и на самосталним изложбама у Каиру, Атини, Риму и Београду.
Заступљена је у антологијама савремене италијанске поезије, а њене песме превођене су на више светских језика. Добитница је признања и награда за поезију. Пише и за децу.
Објављене књиге поезије: Come vento tra le dune (Као ветар међу пешчаним динама), 2003; Approdi, (Пристаништа), 2007; Isola e Onda (Острво и талас), 2007; Тајно путовање/Viaggio clandestino, 2008; Impermanenze, 2009 и L`Оasi e la neve, 2010.

НИКАДА НИСАМ БИЛА

Никада нисам била
сва овде, увек овде.
Тражила сам од ветра наредни пољубац
незаборавни, следећу смрт,
и иако сам имала, понекад
речи
олујне или коралне
склањала сам се
у најближу тишину.
Слободна у туђим вртовима,
док цветао је бели живот
у малим клицама и широким стазама,
ја сам постојала а затим
нисам више постојала.
Али памтим
свако старо сећање
и траке копна које стрши уз море
блиске, блиске мојој тајни
певати о апсолутним носталгијама.

С италијанског превела Душка Врховац


Јордан Плевнеш (Jordan Plevnes) је македонски писац са интернационалним реномеом. Рођен је 1953. године. Од 1988. живи и ради у Паризу. Његова драмска и књижевна дела извођена су и објављивана на свим континентима.
Књижевна каријера Плевнеша почиње појавом његове програмске песничке књиге Теорија отрова (1979), у тренутку када он ради као чистач на париском гробљу Пер Лашез и када са путујућим позориштем једног илузионисте крстари Европом. Године 1990. објављује драмску поему Подземна република, а 1991. сакралну фантазмагорију Безбог; 2001. године објављује монодрамски еп Јустинијан Први, уз предговор академика Петра Хр. Илијевског.
Плевнеш је аутор низа књижевних портрета, студија и разговора. Преводи са неколико језика, понајвише са грчког и француског. Ubi poezia ibi patria је његова друга песничка књига писана током последње две деценије на различитим меридијанима, а песма о Рембранту и Христосу је управо из те књиге.


Рембрант зауставља Исуса Христоса на улици у Амстардаму
и слика га уживо око 1649. године.

Према тврђењу песника Хермана Фредерика Ватерлоса,
Савременика славног сликара,
Непосредно пре банкротства Рембранта
Када су судски извршитељи ушли да заплене
Сва материјална богатства
Из живота бесмртног сликарског генија
1656. године
Под редним бројем 33 уписали су
Познату гравуру „Платно за 100 гулдена“
На којој је, према тврђењу песника,
Рембрант насликао Исуса Христа „ин виво“
Зауставивши једног случајног младића на улици у Амстердаму
Кога данас гледамо као живу природу у музеју Лувр.

Он у очима чува једну, рекли би, свежу ванвремену поезију
Од тада до сада, скоро 2000 година
Тај младић може бити замењен
И да опет улази у платно Рембранта
И да сутра опет каже,
Као да је јуче било,
„Боже, Боже, зашто си ме оставио?“


С македонског превео Илија Бетински



Ранко Рисојевић (Ranko Risojevic) рођен је 1943. године. Песник, прозаиста, драмски писац, есејиста, историчар математике, преводилац и културни посленик, објавио је око педесет књига, међу којима петнаест збирки песама, осамнаест књига прозе (пет романа), изведено му је десетак радио-игара за дјецу и две за одрасле – у Народном позоришту Босанске крајине у Бањалуци. Приредио је за штампу низ књига пезије и прозе наших аутора. За књижевни рад награђиван је више пута, а најзначајније награде су: Лаза Костић, за прозну књигу Шум, награда Политикиног забавника и Удружења књижевника Републике Српске, Подружнице Бањалука, за роман за младе Иваново отварање, потом Печат вароши сремско-карловачке и Скендер Куленовић за поетску књигу Први свијет, Награда Бранко Ћопић Српске академије наука и уметности, за роман Босански џелат, потом Душан Васиљев за роман Господска улица, те Кочићева награда за укупно стваралаштво.


СЛУШАЈ ГЛАС

Слушај, не помјерај се.
Не труди се да чујеш,
Не плаши се тишине,
Не страхуј од ријечи,
Не пожуруј празнину.
Десиће се то, на крају,
Можда у сну,
Можда пред јутро,
Можда у граду.
Отвориће се вратанца,
Окно једно тамо
Гдје све почиње,
Гдје све мора да се врати,
Довољно велико
Да кроз њега прође
Онолико ријечи
Теби намијењених
Послије којих
Све друго ће
Занијемити.



Светлана Савицка (Svetlana Savickaya), писац, новинар и сликар, рођена је у градићу Балашихи, код Москве, 1963. године. У периодици је почела да објављује песме већ са петнаест година. Написала је више збирки песама, прозе, огледа и бајки. У Балашихи постоји музеј са њеним именом, посвећен деци. Лауреат је Златног пера Русије за поезију.
Ради као новинар у Балашихи. Бави се и екологијом. Доскора је била члан жирија међународног конкурса Зелена планета, за поезију и прозу.
Светлана Савицка објавила је више од двадесет књига (четири у иностранству – у Италији, Србији, Украјини и Немачкој). Њена литерарна дела су у часописима, новинама и на телевизији објављена више од хиљаду петсто пута.
Поезију светлане Савицке, за коју је добила више дестина награда и признања, одликује - једноставност, која је у себе упила дубину човекове судбине.

* * *

На паради владају, кад крене
дим спаљеног лишћа над ставама,
бригантине сукњице црвене
под јесењим златним заставама.
Војске птица кличу им одано,
овације шаље вал о стења.
Док надува сукње радознало
ветар јужни - вечити нежења.

С руског превео Владимир Јагличић



Новица Соврлић (Novica Sovrlic), секретар Књижевног друштва Косова и Метохије, рођен je 1956. године у Косовској Митровици. Објавио је три збирке песама – Земља стричева (Просвета, Београд, 1997), Ниси иста ( НИП Врањске књиге, Врање, 2003.) и Чатац (Градац, Рашка, 2004) и збирку приповедака Јелисаветин лакат (НИП Панорама, Приштина, 2010). Заступљен је у више зборника и антологија савремене српске поезије. Песме су му превођене на пољски, чешки, шведски и француски језик.
Добитник је Златне значке КПЗ Републике Србије за допринос у култури 2002. године, као и и књижевних награда: Перо деспота Стефана Лазаревића, у Грачаници 2003. године, и Григорије Божовић, у Звечану 2011. године.

ПЕНА


Нисам јунак Вељко од љуте Крајине
нити ми је витешка глава на рамену,
родиле ме простог косовске висине
да под небом ћутим и хватам се за пену.

Још мање сам Обилић из љутога боја,
Лазар ме се данас одреко у трену,
ћути новим рухом постојбина моја
и костима земним хвата се за пену.

Витез нисам љути из витешких дана,
ни вожд обезглављен у кумовском сену,
док молитвом хрлим свецу из Дечана,
пој ангела слушам и хватам се за пену.

Нисам ни поета од свете равнице
што градом светлости збори песму снену,
донеле ме простог српске беле птице
да ћутим истином и хватам се за пену.

Сањам сан у звону цркве Нотр-Дама
да с небеса Косово разастрем уз Сену,
душом да се гласнем без стида и срама,
град светлости ћути и хвата се за пену.


Јованка Стојчиновић Николић (Jovanka Stojcinovic Nikolic) рођена је 1952. у Ритешићу код Добоја (БиХ). Живи и ствара у Добоју, гдје је радила као професор у Средњошколском центру и Гимназији и као директор Центра за културу и образовање, а сада је саветник за образовање и културу у кабинету начелника.
Објавила је петнаестак књига поезије. Песме су јој засрупљене у више антологија и превођене на неколико језика (енглески, немачки, руски, словеначки, македонски, румунски).
За своје стваралаштво и предан рад у култури добила је више значајних признања, међу којима су и књижевне награде: Кочићево перо, Драгојло Дудић, Шушњар, Награда Удружења књижевника Српске, Подружнице Бањалука, и града Бањалуке – за најбољу књигу у 2009. години, Награда Удружења књижевника Романијско-сарајевско-дринске подружнице за необјављен рукопис, Шумадијске метафоре, Милан Лалић, Кључ Добор града, затим Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, Признање Министарства просвјете и културе Републике Српске, и друге.

ОГЛАС


Тражим нужни смјештај
Да склоним ријечи на сигурно
Да вратим под кров откуцане пјесме
Да имам непознатог сусједа
И своју клупицу у парку
Пјесме да јој рађам

Купујем омању ријеку
Згодну за усељење
Гдје у свакој воденици
Свој жрвањ могу срести

Потражујем изгубљену љубав
Злато Прстење Разгледнице
И све што је остало иза успомена

Тражи се угао између
Озренских и добојских немира

Ту су остали моји кораци
Откуцаји сата Надошле воде
Разбуктале ватре
Обећања говора и смрти мјесечине
Стихови просути на књижевним вечерима
Ту плачу године и расту сјенке

Размјењујем главу испод подигнуте сјекире
За сјај њене оштрице

Мијењам смјер казаљки на сату
Оне појачавају трку изнад историје

Тако данима Тражим Купујем Мијењам
Птражујем Размјењујем Разгрљавам
Раздањујем

Онда сједнем с лицем у шакама
Мало се одморим Размјерим ријечи
И наново распишем Оглас

Оглашавам одустајање од Огласа


Марјан Стројан (Marjan Strojan), песник, преводилац и филмски критичар, рођен је у Љубљани 1949. године. Током седамдесетих година прошлог века студирао је филозофију и светску књижевност. Сада ради у Радију Словеније на програму културе. Председник је словеначког ПЕН клуба. Објавио је низ збирки поезије – Излет у природу, Мала несаница, Дан кад си ме волела, и друге.
Уза све, Стројан је и врстан преводилац. Објавио је мноштво значајних превода, поред осталих, Милтона и Џојса. Издао је и махом превео прву Антологију енглеске поезије на словеначком. За свој рад награђиван је више пута. Марјан Стројан је почасни сарадник Унивезитета у Ајови и Баптистичког универзиета у Хонг Конгу.

ШЕСТ ПОГЛЕДА НА КИШУ


Цинија у цвету, воз
који се одвезао напред:
рад собарица на балкону.
Електрични стуб, јеж
који се попео на њега:
палма ноћу. Зовина
грана обукла се
у црнину. Тихо сија
мирис њених цвасти. Паук
у цвету шипка, скривен
од кише: кад не би био
скривен, не бих га приметио.
Поноћни чворци на рекламном
натпису, радосно пева
неко давно дете на небу. Киша
која пада с неба, ватра
која лиже ивицу звезде, једно ја
које леже на земљу.

Са словеначког превео Милан Ђорђевић



Ерол Туфан (Erol Tufan) рођен је 1959. године у Гостивару, у Македонији Дуго је живео у Скопљу и бавио се политиком и новинарством. Пре двадесетак година иселио се у Турску. Ради као самостални адвокат у Истанбулу.
До пресељења у Турску Туфан је објавио више од 50 књижевних и филозофско-политиçких есеја у тадашњим новинама и часописима Македоније.
Објавио је и књигу есеја Књигољубац, 2006. године, у Скопљу.
Ерол Туфан учесник је низа књижевних сусрета по балканским земљама.
У Велестову–Охриду у штампи му је књига песама Балкански син.
У Србији је објављивао у Књижевним новинама, Шумадијским метафорама, Градини, Корацима...


ЖЕНА И ПЕРО


Док чека мека
у постељи
жена моја венчана
ја крадем део сна наше ноћи
вршећи прељубу са листом и пером…
И знаде изјутра
да сам надуго оне ноћи побегао од ње
жена моја,
па ипак донекле
чини се спокојна.
Мисли: прељуба је само додир телом…
Не зна
или неће да зна: ноћас моја мисао
преступничка утвара
по навици тера
прелеће прастара
и отима се, невера...
Отискује се у галопу пера.

С турског превео Ерол Туфан


Катица Фелштински (Katica Felshtinsky) живела је до 1992. године у Бањалуци и радила у новинско-издавачкој кући ГЛАС. Сада живи у Цриквеници и члан је Хрватског књижевног друштва из Ријеке.
Песме објављује у разним електронским и другим медијима и скреће пажњу жирија на многим такмичењима. У Сарајеву је недавно, као предтставница Хрватске, учествовала у књижевном пројекту Диоген тражи човјека. Заступљена је у разним зборницима и антологијама, па и у Антокогији хрватског урбаног пјесништва XX стољећа.

УМРЛА ОД ЉУБАВИ

Мртва,
На леденом одру лежим,
Црном копреном покривена.

Свјетлост свијеће
На зиду лелуја,
Немирне сјене искривљује.
Дах смрти лебди,
Мирис тамјана посвуда
И опор дим.

Срце у таму гледа
Очи у никуд...

Видим те душом, дошао си,
(– Не желим поћи!
Опирем се. )
Живјела бих, живјела...
Твоје лице се грчи.
Из даљине
Наслућујем твоје мисли:
Нема те, ниси дошла,
Ниси ме чекала...
Покушавам ти рећи, не чујеш;
Да, чекала сам те,
Надала се да макар
Тренутак прије смрти
Дођеш,
Да мој посљедњи поглед,
Прије мрака буде само твој,
Ничији више.
Ничији више, љубави...

2.

Лелуја свијећа
Искривљену сјенку по зиду,
Мајка молитву шапуће,
Од дјеце допире тих јецај.
Видим твоје очи
Посљедњи пут.
И плачем у себи,
Прије него наткрили ме
Хук црне земље,
И твој поглед однесе.
Мрак у мене пада,
Нестајем...

Умрла од љубави...
Кад вољела сам те
Говорио си :
... – Немој,
Не смијеш ме вољети,
Толико...

– Умријет ћеш од љубави.

Умрла сам од љубави!



Димитар Христов (Dmitar Hristov), савремени бугарски песник и драмски писац, рођен је у Благојевграду 1957. године. Детињство је провео у Софији, где је завршио Бугарску филологију и реторику на Унивезитету Св. Климент Охридски.
Био је секретар Софијског уметничко-стваралачког клуба интелектуалаца, одговорни референт за питања поезије Савеза писаца Бугарске, уредник листова, часописа и издавачких кућа. Радио је у Министарству културе Бугарске. Од 2009. године директор је Бугарског културно-информативног центра у Скопљу.
Аутор је песничкох књига: Радни дан (награда Владимир Башев); Рањена слобода; Писма Еви; Бугарска виђења (годињша награда Савеза писаца Бугарске); Балада о љубави; Романтика и пепео; Ритам срца; Молитва за Бугарску и Хлеб и вино. Књига Балада о љубави (у препеву Риста Василевског) објављена је и на српком језику у издању ИК „Арка“.
Дмитар Христов на бугарски преводи поезију са руског, украјинског, српског, македонског и других словенских језика, а његова поезија је превођена на руски, српски, македонски и албански.
Члан је Савеза писаца Бугарске и Савеза бугарских журналиѕта. Почасни је члан
Друштва писаца Македоније и носилац награде Македонски књижевни Дедал.


ПОСВЕЋЕНОСТ


Улазиш и почињеш да сређујеш.
А знаш ли колико ми је драг неред
којег ме непрестано лишаваш?
Правиш ред, који ми је туђ,
у коме се уопште не сналазим.
И „у реду је“ да ми стих личи
на парк, да би се кресало недорасло,
пре него што је спознало јесен.

Уређено, сложено, углачано –
нећемо со помешати са шећером.
Жмурим, покушавам да сакријем
плиму љубави надошлу у невреме.

И све је у реду. Време, простор
смо поделили с таквом мером
да могу најспокојније да одгонетнем
када и како треба да умрем.

С бугарског превео Ристо Василевски



Хамид Лафта Дахил ал Хураизи (Hamid Lafta Dahil al Huraizi) новинар, публициста, романсијер приповедач и песник, рођен је 1953. у Неџефу, у Ираку. Завершио је студије техничке медицине. Главни је и одговорни уредник листа Ал Хурија (Слобода) и члан неколико других уредништава, савета, као и Удружења књижевника Ирака. Објавио је неколкио књига прича и две збирке поезије; два романа су му у штапми. Прошле године добио је Националну медаљу за кратку причу. Бави се и књижевном критком.


ВРЛО КРАТКА ПРИЧА

ОРАЊЕ УЗ МОБИЛНИ

Преузео је рало од сина. Вуче га појаки бик. Сељк се прихватио рала и иде кораком бика, да би ускоро заронио у неки други свет. Носи зелениш на пијацу, читаво богатство, да исхрани ситну чељад, да врати дугове. И одједном му глава удари о дрвену ручку рала. Укопа се бик и не покрену на његове комнаде. Остраели сељак не зна зашто. То му се раније није догађало. Жали ли се то бик на нешто?!
Зачу се звон: Голубе мој, слети ми у крило!
Па то је мобилни! Есадов мобилни окачен о врат бика! „Ало, ало, оче! Заборавио сам мобилкни на врату вола! Молим те, понеси га са собом и затвори га сада!“ Нестаде глас и во продужи орање.

С арапског превели др Џафер Абдулмахди Сахиб и Раде Божовић


Метин Ченгиз (Metin Cengiz) из Турске рођен је 1953. године у насељу Голе надомак Карса. У Истамбулу је завршио француски језик и књижевност, и низ година предавао тај језик у основним и средњим школама. Радио је и у издавачким кућама и књижевним часописима – као редактор, преводилац и уредник. Основао је, 2005. године, издавачку кућу ДИГРАФ, која посебно негује поезију и есеј.
Метин Ченгис је колумниста у престижном истамбулском књижевном часопису Варлик. Члан је турског ПЕН-а. Објавио је тридесетак књига поезије, есеја и превода поезије. Његове песме, за које је добио неколико угледних награда, превођене су на француски, енглески, немачки, шпански, руски, италијански, румунски, арапски, јидиш, и друге језике.


ПРАЗНИНА

Песници речима обухватају време,
Септембар је, биће фебруар, па опет мај.
Зими полажу сунце у њиву,
напредује летина, ниче кукуруз.
Једну крхку садницу зарију
у опустелу земљу
и она постаје расадник, ниче шума.
Ја теби пружим гранчицу,
витким прстима обавијеш листове,
У твом срцу пусти корење, ниче љубав.
Ходајући друмовима теби се обраћам,
чворноватим прстима грлећи небо над нама.


С турског превео Ерол Туфан



Роберт Шербан (Robert Serban) рођен је 1970. године. Живи у Темишвару и ради као писац, новинар, уредник и водитељ емисије из културе Бибер на језику на ТВ Темишвар. Дебитовао је 1994. књигом поезије Наравно да претерујем (Награда за деби Савеза писаца Румуније). Уследио је цео низ књига поезије прозе и интервјуа, и готово свака у низу добила је неку важну награду.
Роберт Шербан објавио је у Немачкој 2009. књигу поезије Heimkino, bei mir (Pop Verlag), и у Србији двојезичну књигу поезије Биоскоп у мојој куђи/ Cinema la mine-acasă.
Превођен је на више језика. Својом поезиом заступљен је у многим антологијама у Румунији и иностранству.


ЖЕНЕ КОЈЕ ОДОШЕ


одоше жене
што су исправљале ресе на теписима
што су песницом
разбијале лук
тако да срце остане цело
жене
што су вилама дизале земљу
све до изнад главе

одоше жене
што су спремале
слатко од коре лубенице
шипка или рибизле
што су кувале густе шербете
дуго и чврсто штиркале чаршаве
као да освајају свет
центиметар
по
центиметар
жене
што су зубе прале крупном сољу
а косу
кишницом и петролеумом
што су мало говориле
и никад пре мушкараца
никад
последње

одоше жене
што су излазиле из детињства испуцалих дланова
да се не оклизну
кад се ухвате за живот
што су време знале по сунцу
а да ни тренуле нису
и што су као да милују
заривале нож
у животињу
уклету
анемичном или заплашеном смрћу

С румунског превела Љубинка Перинац Станков


_________________________________________________________

НА 48. БЕОГРАДСКИМ МЕЂУНАРОДНИМ СУСРЕТИМА ПИСАЦА
БИЋЕ ОБЕЛЕЖЕНЕ ТРИ ЗНАЧАЈНЕ ГОДИШЊИЦЕ:

200 ГОДИНА ОД СМРТИ ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА;
50 ГОДИНА ОД СМРТИ БРАНКА МИЉКОВИЋА;
50 ГОДИНА ОД ДОДЕЛЕ НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ ИВИ АНДРИЋУ.
_________________________________________________________________

Марко Недић


50 ГОДИНА ОД ДОБИЈАЊА НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ

АКТУЕЛНОСТ АНДРИЋЕВИХ КЊИЖЕВНИХ ПОРУКА

Иво Андрић данас, педесет година после добијања Нобелове награде и тридесет и шест година после смрти, у српском културном и књижевном простору доживљава се на истоветан начин на који се доживљавао и раније – као велики писац двадесетог века и као један од највећих које је српска књижевност уопште имала, као писац чијем књижевном делу протекла половина века ништа није одузела од уметничког значаја које оно у себи има. У тренутку у којем се обележава тај велики датум афирмације српске културе и књижевности у светским оквирима, неопходно је истаћи неколико важних разлога данашње и истовремено трајне актуелности Андрићевог књижевног рукописа. Један од њих је у непосредној вези са општом ситуацијом у којој се налази српски културни и књижевни простор, други произилази из неких специфичних поетичких и еволутивних законитости и процеса саме књижевности, али и он је у извесној мери повезан с првим.

Када се данас говори о различитим видовима актуелности Андрићевих књижевних порука, мора се имати у виду не само друштвени и књижевни тренутак у којем се оне потврђују него и неколико протеклих векова наше раније и новије националне историје чији је смисао својим делом тумачио аутор На Дрини ћуприје, Травничке хронике, Проклете авлије и многих приповедака велике унутрашње снаге и сложених књижевних значења. Као један од најаутентичнијих модерних „песника историје“ и историјске судбине свога завичајног простора, Андрић се не може разумети без историје саме, нити се новија историја на бившем југословенском и на балканском геополитичком и геопоетичком простору може до краја објаснити без разумевања књижевног дела и његовог дубљег значења које нам је понудио наш велики писац. С правом се може рећи да је историјско трајање на тлу на којем заједно са осталим јужнословенским народима живи и српски народ, посебно на тлу Андрићеве родне Босне, најнепосредније укључено у аутентичну приповедачку и романескну визију света и човековог постојања у њему које нам је дао овај аутор. Исто тако, али с разлогом који нас свакако мање радује од претходног, може се поновити да је у Андрићеву сложену прозну визију света била пројектована не само прошлост немирног, богатог и већ изнутра противуречног босанског и некадашњег заједничког југословенског етничког, културног и политичког простора, већ и њихова садашњост, донекле и њихова неизвесна будућност. У Андрићево дело је, дакле, специфичним естетским средствима пројектована и прошлост и садашњост народа о којима је говорио, а у њега је готово подједнако био укључен и његов скептицизам и витализам, „антрополошки песимизам“ и „трансцендентни оптимизам“, и стандардна реалистичка и модерна имагинативна слика стварности и историје. Његове прозне странице треба само читати на одговарајући начин, да би се, као из својеврсног временског палимпсеста, слој по слој њихових различитих или комплементарних значења почео постепено указивати пред читаоцима.
У овом тренутку треба поновити једно нажалост већ опште место наше некадашње и данашње публицистике, чак и наше књижевне критике, у вези са Андрићем и са доживљајем и значењем које има његово књижевно дело. Да смо много раније умели на прави начин читати Андрића и да смо у његовим приповеткама и романима умели читати садашњост и будућност а не само прошлост, можда смо могли на време и много јасније видети шта нам све он говори о нама самима и како нас опомиње на опрез и скепсу, посебно шта говори о сложеном и изнутра противуречном босанском, и не само босанском „тамном вилајету“. Да су, наиме, и они који су одлучивали о судбини некадашње заједничке државе којим случајем умели и желели да читају и разумеју Андрића, можда би неки од разлога за самодеструкцију заједничке земље били на време идентификовани и тиме онемогућени у трагичном облику у којем су се у последњој деценији двадесетог века испољили. А можда неке међу онима који су одлучивали о судбини земље и народа не треба потцењивати – можда су управо они добро прочитали Андрића и можда су се, упркос добром читању или захваљујући њему, и одлучили да не оспоре његову реалну стрепњу пред прошлом и будућом пројекцијом заједничког животног простора.

Да би се, међутим, до краја разумело Андрићево виђење историјског, културног и духовног одређења данашњег човека на тлу његовог завичаја и Балкана у целини, потребно је познавати, бар приближно онако како их је Андрић познавао, поред историје и садашњости тих народа, и њихову митологију, религију, етнологију, њихову уметност, језик, књижевност, етику, психологију, карактерологију. Али не зато што се народи његовог ширег или ужег завичаја по неким пресудним моралним, психичким, социјалним и културним особинама исувише разликују од осталих народа Европе и Балкана, већ што се њихове појединачне особине, које најчешће представљају истакнуту средњу величину одређеног броја заједничких карактеристика осталих народа истог тла и језика, изражених на специфичан начин у сваком од њих посебно, у тренуцима заоштренијих историјских поремећаја и промена, какве су се у последњој деценији двадесетог века дешавале у земљама југоисточне Европе, још увек не престајући да се дешавају, што се те особине апсолутизују до апсурда. Апсолутизују се најпре због спољних, односно политичких, и унутрашњих, односно егзистенцијалних разлога и повода. Андрић је и ту својом прибраном и концентрисаном мишљу, са неопходне интелектуалне дистанце, уочавао реалне опасности које су се као Дамоклов мач током историје трајно надвијале над судбину његовог завичаја, и то не само у Босни него и у целој некадашњој Југославији.

Ко је зато био позванији од њега да изрази огромну драму и трагедију што су их историја и политика без престанка доносиле народима на овом тлу, поигравајући се њиховим појединачним и колективним судбинама? Ко је од наших писаца у историји, миту и легенди пре њега могао видети неисцрпан инспиративни модел за уметничку и наративни транспозицију не само далеке прошлости већ и непосредне садашњости? Проклетство и усуд историје и идеологије, који су се на немирном балканском тлу после извесног времена понављали са готово истим одраније познатим мотивима и облицима, како је он не једном луцидно закључивао, можда је главни разлог његовог изразитог скептицизма и његове крајње песимистичке слике историјског тока уопште и посебно његовог доживљаја историјског трајања на ускомешаном завичајном тлу.

Да ли се, међутим, на овакав негативни императив историје и њених суморних последица Андрићев одговор налазио искључиво у резигнацији, у пасивном и мирном прихватању њене неминовности? Свакако да није! Историју и своју савременост Андрић је доживљавао најмање на пасиван начин. Он је као стваралац, и по дефиницији и по личном моралном ставу, био дужан да им се супротставља. И то је чинио несумњиво најисправнијим средством за једног ствараоца – супротстављао им се својим књижевним идејама и њиховим општим онтолошким и хуманистичким усмерењем, својим трезвеним ставом о човеку и његовој сложеној личности, својим јасним уочавањем понора и узлета који се непрестано смењују у животу, својим препознавањем сталне борбе између добра и зла у човеку и свету, препознавањем његовог греха, осећања кривице, узнемирености, страха од нестајања и пролазности, скривене наде и радости, повремене потребе за хумором, као и трајних последица тих појмова сажетих у неминовном успостављању одрживе равнотеже међу њима. Усуд и проклетство историје, идеологије и политике човек може победити, сматрао је Андрић, или ефикасно и на дужи рок умањити њихово трагично дејство, најпре стваралаштвом различитих врста, радом, активношћу, одрицањем, али исто тако и уметношћу и уграђивањем нових облика и нових духовних и материјалних вредности у човекову непосредну садашњост и у његову појединачну личност. У тако универзалној поруци једног ствараоца, која у првом реду сугерише опирање пролазности, безнађу, фаталастичким основама живота и ништавилу, налазе се темељи Андрићеве сугестије наде и уверења у победу над пролазношћу и трагичношћу човековог трајања у свету. У тој тачки се налазе и основе његове наративне поетике. Али не само у њој.

Многа његова прозна дела, која сугеришу наду у стваралаштво, у рад, у грађење, у спајање удаљених обала и супротстављених облика живота – На Дрини ћуприја, Проклета авлија, „Мост на Жепи“ и многе друге приповетке, као и Травничка хроника, као остварење у којем се историја налази у самом средишту наративне транспозиције света – емитују у садашњост и будућност још једну уметничку поруку. Она гласи да се историја и политика одвијају устаљеним токовима и механизмима, а да обични људи и мали народи, да би били поштеђени терора историје, идеологије и политике, да би се уздигли изнад њих и евентуално одбранили своју индивидуалност, морају градити и неке своје посебне, готово скривене и алтернативне механизме одбране и паралелне облике и токове живота, који се изводе из кључних појмова индивидуалног постојања, као што су породица, стваралаштво, рад, одговорност, морал, хуманост, љубав. Андрић, дакле, паралелно с колективном и општом визијом човековог положаја у свету сугерише и појединачну визију. Али ни њу не апсолутизује.

Он је веома добро познавао општи систем цивилизацијских и културних вредности оствариваних током дужих временских периода, знајући такође да се и индивидуална судбина неминовно одвија на подлози и у оквиру опште и заједничке, и зато је српској и светској књижевности понуди управо свет и стварност имагинације и приче, који у својој основи имају прожимање општих, колективних, заједничких вредности и облика живота са појединачним и индивидуалним облицима и вредностима. Захваљујући таквој визији стварности, његова уметничка Босна у суштини је постала универзална Босна, она је заиста постала „свет у малом“ у којем се у специфичном виду у општем егзистенцијалном и историјском контексту појављују најважније особине и облици људске судбине. Андрић је добро предосетио да је његов завичај веома добра и продуктивна тема за модерну наративну транспозицију, и зато је већину својих приповедака у међуратном времену, у којем је градио и учвршћивао своју поетику, и у којем је као писац био најслободнији и најмање зависан од спољашњих околности, посветио управо њему.
На тој тачки односа Андрић је прелазио искључиво на уметнички и књижевни план доживљаја и транспоновања стварности. У његовом се наративном рукопису и на микроплану – у релативистичком ставу према свету, који имају готово све његове реченице и фрагменти посматрани издвојено, као и све његове приповетке – понављају или одвијају исти или слични процеси који су се у стварности одвијали и на макроплану. Стога је универзализација и симболизација простора његовог завичаја постављена у саме темеље његове поетике. Он је стваралачки веома интензивно доживљавао многе културне средине које је упознао у раној фази живота – доминантно католичку у којој је у Травнику рођен, православну у којој је у Вишеграду провео детињство, муслиманску у којој је у Сарајеву учио гимназију, као и јеврејску, такође присутну у Босни у његовом времену – и све њих заједно и реално измешане у свакој средини и у сваком периоду његовог животног и књижевног пута. Такође је веома интензивно прихватао и западноевропску, медитеранску, средњоевропску културу, ову последњу нарочито након студија у Загребу и Бечу и након кратког „пољског излета“ и боравка на Јагелонском универзитету у Кракову. Са таквом духовном основом, у којој су се налазила међусобно прожета и потпомогнута разнолика културна, језичка, религијска, психолошка, етичка и друга искуства, он је могао много обухватније да сагледа универзални егзистенцијални оквир на којем почива постојање и трајање не само његовог ширег завичаја него и света уопште. На тај начин га је само један корак делио од пуне уметничке универзализације Босне, простора који је сам по себи, независно од било које уметничке пројекције, веома сложен, занимљив, чудноват, изнутра противуречан, који је, другим речима, већ унапред онеобичен и тиме веома погодан за наративну транскрипцију.

Процес уметничког онеобичавања и естетског обликовања изабране стварности он је знатно појачао уносећи у своје приповетке и романе, посебно у ране приповетке, легенде, мит и историју, као њихове врло значајне садржинске и духовне одреднице. Наративном семантизацијом легенди, мита и историје, онога што у свом појму већ садржи причу и причање и „праву историју човечанства“, Андрић их је, како каже Предраг Палавестра, један од најдоследнијих тумача Андрићевог дела, директно увео у естетску стварност. Он је, дакле, уместо митских и историјских значења, која су у наративном контексту само једним делом задржала свој изворни смисао, на прво место ставио управо уметничка и поетска значења историје, мита и легенде и оних њихових слојева који и иначе почивају на наративној основи. Захваљујући миту, историји и легенди, не реална и не имагинарна већ имагинацијом оживљена Босна, која садржи и своје конкретне и имагинарне одреднице, постаје поприште истовременог сударања и прожимања различитих нивоа појављивања стварности у уметничком облику, реалне и симболичке, појединачне, индивидуалне и универзалне, историјске и архетипске.

Уношењем у књижевну структуру различитих нивоа и облика стварности, у првом реду оних заснованих на провереним животним и историјским документима, као и оних текстуалних и усмених, који почивају на већ прихваћеној легенди, симболизованој причи или на модерно схваћеној имагинацији, Иво Андрић је актуелизовао своје наративно дело и у поетичком и у књижевноеволутивном погледу. Компонујући своја књижевна остварења са историјском грађом, пре свега Травничку хронику, На Дрини ћуприју и Омерпашу Латаса, на споју документарног и имагинативног, следећи и на том нивоу процес онеобичавања књижевног текста, потврдио је једну од најзначајнијих тековина модерне визије уметничке и наративне прозе – њену неминовну условљеност конкретном стварношћу и њеним, индивидуалним језичким средствима преобликованим појавама, и истовремену условљеност еволутивним потребама саме књижевности. Наративна симболизација једним делом већ унапред онеобиченог изабраног простора, којем су ток времена и понављање постојећих структура живота дали суштинске митопоетске одлике, на свој начин је увећавала модерност уметничке структуре прозног текста насталог на таквим претпоставкама.

Књижевне поруке које су се конституисале у Андрићевој наративној прози сигурно су се и у време његовог живота и после њега могле тумачити на различите начине. То је у богатој књижевној критици и књижевној историји посвећеној његовом делу и досад са успехом чињено, и увек са пуном критичком свешћу о његовој великој и непомеривој уметничкој вредности. У његовим романима и приповеткама, међутим, у свакој врсти критичке интерпретације наглашавана је њихова снажна рефлексивна и хуманистичка подлога и универзални књижевни и духовни смисао, који су произилазили колико из индивидуалне ауторске визије стварности и историје, толико и из захтева које је пред модерног писца постављало његово историјско и његово уметничко време.

Повезане са одликама општије природе Андрићеве прозе, налазе се и непосредне стилске, композиционе, жанровске и друге поетичке особине његовог књижевног дела, које су најважнији разлог његове непрекинуте актуелности и у ранијим временима и данас. Из таквих особина, као што је његова вуковска синтакса, на пример, заснована на бинарном моделу исказа, који је кључна последица његовог мисаоног релативизма и непрекинутог трагања за равнотежом и смањивањем разлика међу супротстављеним животним појавама, затим његова доминантна ослоњеност на српску књижевну и духовну традицију, мозаичка структура његових приповедака и новелистичка основа његових романа, његово портретисање књижевних ликова различитих психолошких, емотивних, етичких, интелектуалних, социјалних и других особина, његово готово подједнако распоређено наративно оживљавање различитих историјских времена – османлијског, аустроугарског, савременог – којима је давао онолико простора у своме делу колико су реално учествовали у конституисању заједничке представе живота у његовом завичају и у његовом личном искуству, његово ненаметљиво и доследно прожимање источњачких и западњачких садржаја живота у приповеткама и романима, упорно трагање за историјским и поетским симболима стварности, приближавање традиционалних и модерних, реалистичких и лирских, миметичких и фантастичких наративног поступака, и друге особине његовог приповедачког и романескног дела, на посредан начин су условиле и веома висок естетски и вредносни стандард књижевних остварења целокупне српске прозе двадесетог века. У томе је једно од најзначајнијих и најтрајнијих књижевних својстава Андрићеве прозе у оквирима новије српске књижевности и културе.

Мирослав Егерић

ЗАПИС О ПОЕЗИЈИ БРАНКА МИЉКОВИЋА

Вест о смрти Бранка Миљковића затекла ме је у Задру, где сам био на одслужењу војног рока. У то болесно фебруарско поподне, испуњено грубим војничким гласовима, био сам прво пренеражен па утучен, иако сам и тада имао неку слутњу колико је живот опасан по живот. Сви подаци из песниковог животног круга па и они из његовог спиритуалног круга, из поезије, згушњавали су се у један јединствен осећај пуне животне неизвесности, осећање да се судбини тешко може утећи.
Сви ми који смо Бранка Миљковића знали из факултетских семинарских учионица, са књижевних вечери или бучних редакцијских седељки у Кнез Михајловој четрдесет (реакција Видика), нисмо никад могли замислити подземни рад једне такве, дефинитивно сурове мисли која води ка дефинитивном ћутању. Никад нас тмурне, фројдовски злослутне речи „инстинкт смрти“ нису посећивале: слушали смо мудре таласе песникових опажања о поезији, о наравима, и живописним судбинама наших паланачких људи, а стих „Исто је певати и умирати“ примили смо тада као што се примају литерарно стилизовани афоризми једне талентоване, али општије песничке појаве. Међутим, десило се што се десило и, својом дефинитивношћу, дало необичну, трагичну боју свим потоњим тумачењима, не само тог чина судбоносно иреверзибилног, него читавог његовог песничког дела.

Миљковић је, бар по импресији из наших студентских дана у Београду, био песник извесне духовне оштрине, плаховите сугестије о дубини и тајновитости света. Са њим је ступила на позорницу тадашњег књижевног живота нека посебна живост у којој је било и снаге и дисциплине; његово јавно присуство одавало је младост која има и жудње за „оштрим висинама“ и осећања за драаматичност коју стварају препреке да се та жудња реализује. Оно што су „пробуђени читаоци“ могли осетити, то је атмосфера једне мисли у певању које негира симулирану уљуђеност фразе, стерилне етикеције, нежне форме.

Студенти су, већ тада, рецитовали по семинарима неке од његових песама, а књижевни и боемски Београд, с разлогом је у њему видео „принца српског савременог песништва“, младог човека од чијих стихова се очекује да обнове дубински, зрачећи појам – Песника. Дошла је одмах и доста подстицајна Октобарска награда Београда песнику за збирку „Ватра и ништа“, са свим таласима јавних суперлатива, али невидљива и активна патња у песнику чинила је своје. Термитски рад разорних енергија у песниковом животу имао је своју логику и независну инвенцију. И када се у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. тај рад згуснуо у дефинитивну тачку, живот је својом неминовношћу наставио своје ритмично котрљање, а Миљковић, коме су речи цвет, збезда, ватра, означавале пределе које видовити виде а приземни презиру, тај млади човек утонуо је у сан „који ни сниви не буне“. Тако је, бришући једну страну свог земног постојања, боље рећи једну страну нерешене једначине, песник смирио узвитлани душевни неспокој, а својим тумачима оставио пакао питања о поводима и разлозима његовог дефинитивног чина.

Пишући, у сажетим цртама, о томе шта сведочи поезија Бранка Миљковића, његов пријатељ, и тумач поузданих мерила, Петар Џаџић, је једном записао:
„Бранкова поезија доказује једну снажну и изузетну песничку имагинацију, рефлексивну окретност и смелост, мисаону екстазу, верификаторсске моћи, понекад у опасној близину грандилоквенције, интелектуалне прецизности...Она сведочи један живот посвећен поезији у најбољем смислу речи.“

По нашем уверењу, поезија Бранка Миљковића, у свему овом што је и данас живо и дејствујуће у тој поезији, она је далеко више и трагично носивије од свега тога: то је поезија једне дубоке и трагичне душе, младог човека који је имао продоран смисао за све што је имало трагичан извор и што је са то извора храњено. Њен творац није могао да укроти распаљене разорне нагоне у својој природи и да их подреди смиреном мудрачком посматрању, чему је у појединим тренуцима тежила његова мисао. „Под апстрактном имперсоналном рефлексијом“, вели тачно Џаџић у својој студији о Бранку Миљковићу, „шири се тамни сјај слика прожетих субјективним грчем, живим и опасним немиром, и сва та поезија жури да одуши у уверењу да је она „натпевано безнађе“ и да њен говор лечи, тајним мелемом, изубијане духове и душе“.

Отуда је песникова духовна радионица подигнута на степен научничке вредности и сав напор песникових метафора није случајан додир речи, свадба случајности, него стална устремељеност мисли да продре у тајане суштине света и да их, одевене у слике и музичке ритмове, врати свесном, или поново освешћеном животу. У ствари, дух се у поезији Бранка Миљковића што снажније увлачи у себе, обнављајући се у језгру, да би се појавио изразитијим рељефом, поткорним енергијама у њему, за чије порекло зна једино ужарени космос песникове имагинације. Јер, „ништа није изгубљено у ватри, само је сажето“.

Прошло је пола века од песникове смрти. Али није утрнуло оно што је, животом у песнику, било хитнуто, за живот.

Бранко Миљковић

УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ

Будим је због сунца које објашњава себе биљкама
због неба разапетог између прстију
будим је због речи које пеку грло
волим је ушима
треба ићи до краја света и наћи росу на трави
будим је због далеких ствари које личе на ове овде
због људи који без чела и имена пролазе улицом
због анонимних речи тргова будим је због мануфактурних пејзажа
јавних паркова
будим је због ове наше планете која ће можда
бити мина у раскрвављеном небу
због осмеха у камену другова заспалих између
две битке
када небо није било више велики кавез за птице
него аеродром
моја љубав пуна других је део зоре
будим је због зоре због љубави због себе због
других
будим је мада је то узалудније неголи дозивати
птицу заувек слетелу
сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме
нема
та жена са рукама детета коју волим
то дете заспало не обрисавши сузе које будим
узалуд узалуд узалуд
узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова
узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да јој кажу
узалуд је будим
ти знаш да вода протиче али не каже ништа
узалуд је будим
треба обећати изгубљеном имену нечије лице
у песку.
Ако није тако одсеците ми руке и претворите ме у камен

____________________________________________________________________________

Приредила:
Мирјана Булатовић

Уредник:
Радомир Андрић

Издавач:
Удружење књижевника Србије

Тираж:
150

Штампа:
Newpress Смедерево

GRBUKS

 Удружење књижевника Србије

Француска 7, 11000 Београд

 

 

 

Телефон: 381 11 2626 081, 381 11 2626 278

Е-маил:  uks.srbije@gmail.comknjizevnenovineuks@gmail.com

Факс: 381 11 2626 278, 381 11 2635 979

Текући рачун: 205-200273-87 Комерцијална банка

 

                                                                                               © Удружење књижевника Србије

                                                                                                      Уређује: Милош Бркић

                                                                                                     Сарадник: Милан Панић