„СПАСА НАМ НЕМА – ПРЕЖИВЕЋЕМО!“

Неуобичајено много времена је прошло између два броја Књижевних новина. Свеопшта пошаст, звана пандемија затворила је многа врата на која смо обавезно куцали припремајући нове бројеве Новина. Замрли су догађаји. Већина сарадника је била осуђена на четири зида, телевизију и компјутер. Али и телевизија и новине говорили су понајвише о зараженима, болеснима и мртвима, о борби са невидиљвом авети, са мајушним убицом што је витлао северном полулоптом планете:Ву Хан, Милано, Шпанија, Њу Орлеанс, Париз, Лондон, Београд, Ниш, Врање... Лекари у заштитној опреми су личили на на ванземаљце. Испод свих реченица, гестова, радњи, осећао се страх од непознете болештине што налеће брзо попут урагана и оставља за собом сломљене, умрле и очај. У свим разговорима општа тема био је звездасти Covid 19. Сви су се бавили црним статистикама. Колико, њих, данас...? Као у неком другоразредном катастрофичком филму. Живели смо своја предвиђања, наслућивања, стрепње што су се предуго, у више или мање успелим, уметничким обрадама вукле по малим и великим екранима телевизора и биоскопа... Било је оних који у озбиљност једног reality shawaједноставно нису веровали, као да нам је живот приредио сачекушу у којој је све намештено и у којој жртве и страх нису стварни. Као да су очекивали да се, на крају, неко, насмејан, појави иза скривене камере... и каже да је све то било шала.

Али, било је стварно: импровизоване огромне болнице за пријем заражених, мобилисано медицинско особље, укинут саобраћај, затворене продавнице, куповина у четири ујутру, претње да ће „гробља бити мала“, полицијски час, изоловани старци, магична справа „респиратор“, болесници окружени цевима са кисеоником и много више успаничених да за њих неће бити довољно машина на које се дише, унезверени политичари изједани сумњом да њихов утицај на народопседнут страхом и сумњом да се његовомнесрећом манипулише – опада... И питања, питања... Колико тестираних, а колико стварно заражених? Зашто не тестирају све? Зашто се крију подаци? Зашто се прећуткују несташице опреме?

У тој атмосфери Књижевне новине су припремане изван редакције, тамо где се живот одвијао, у становима њихових аутора, уредника и издавача и зато носе, у већини уметничких прилога, дубоки печат короне. Понајвише песме и есеји. Тај печат утиснули су им аутори, од настаријих до најмлађих. Роман „Беснило“ Борислава Пекића постало је симбол овог времена, иако је настао пре тридесет пет година. Зато смо му посветили средишње место у овом броју који, хтео не хтео, носи у себи атмосферу претеће катастрофе...

На срећу, живот је много богатији и његове манифестације знају да буду и ведрије од мрачног времена у ком се он одвија. Та животност је други пол овог по много чему посебног броја.

Нешто је остало исто као и пре короне. Поготову беспарица која је, тачније, још већа него што је била. Буџет за културу смањен је за две трећине. Увек највише пукне по онима који најмање имају.

„Спаса нам нема – преживећемо“! Остаје нам да се уздамо у претплату, спонзоре, маркетинг, одрицање...А на то смо навикли већ деценијама...

УРЕДНИК

GRBUKS

 Удружење књижевника Србије

Француска 7, 11000 Београд

 

 

 

Телефон: 381 11 2626 081, 381 11 2626 278

Е-маил:  uks.srbije@gmail.comknjizevnenovineuks@gmail.com

Факс: 381 11 2626 278, 381 11 2635 979

Текући рачун: 205-200273-87 Комерцијална банка

 

                                                                                               © Удружење књижевника Србије

                                                                                                      Уређује: Милош Бркић

                                                                                                     Сарадник: Милан Панић