Адам Пуслојић - интервју

ТРУДИМ СЕ ДА ИСПЛИВАМ НА ДРУГУ ОБАЛУ ЖИВОТА

 

1. Да ли би, по Вашем мишљењу, Србија могла да постане Аркадија?

А. Пуслојић: Често је Србија бивала Пакао и Чистилиште, а не Аркадија. Отац Ноје има у Србији доста потомака, а мала је Аркадија за све њих/нас. Треба упристојити и ускладити читаве системе генијалности. Има много идеја, а мало је проналазака. Код нас, Аркадију сви траже у Утопији, мање у – стварном свету. Српски сан је много реалнији од „америчког сна“.

    2. Да ли пишете када добијете инспирацију или сваки дан седнете за радни сто и пишете?

А. Пуслојић: Готово сваки дан. Али не – за радним столом! Често и у ходу. На румунском језику имам књигу чији је наслов: ”Стихови у ходу”. Написао сам већ неколико књига, да би списак само њихових наслова могао бити – књига.

 Adam Puslojic 1943   3. Како пишете? На “задату тему”, односно наменски за наградне књижевне конкурсе и да ли је таква изнуђена поезија, условно нижег квалитета од оне коју стварате без унапред постављеног задатка?

А. Пуслојић: Послао сам 1966. године песме на конкурс за поезију на Београдском универзитету, добио сам награду и то је после била збирка „Постоји земља“, 1967. Потом, ништа нисам слао 49 година, када сам послао три песме на конкурс за духовну поезију и победио песмом „Исус на Косову“. Уместо књиге, добио сам лик Светог Саве. Књига и лик, у 50 година!

     4. Да ли много исправљате песму или је оставља у њеном првобитном облику?

  1. Пуслојић: Не, све остаје нетакнуто. Нико ми не верује да ми је то рукопис, мисле – препис! Одвише је читко, па је и сумњиво.
  2. Пуслојић: Песнички језик је један. Има сељанки које ткају на два и више разбоја. Сељак у мени пева на два језика, који је један и чине га мисли, слике, звуци, стихови и катрени, риме и космичка хармонија. Језик није најбитнији, већ нијансе и новотарије, трептаји и исконско читање ћутања између две речи.

5. Да ли превођење утиче на Ваш лични књижевни рад и да ли Вам се догађа да будете инспирисан стилски или тематски поезијом писца коју преводите?

А. Пуслојић: Моја поетика превода је таква: превод не постоји, превод је оригинал! Треба преводу дати све, а не узети му дух и душу. Наш Бранко Миљковић је гласно закукао: „Понесташе ми све риме!“ Али, ја верујем да се он нама пожалио на тежину свог преводилачког – подвига и чуда. Егоисти се не баве превођењем. И не дају они другима – своје риме!

Да ли Вам писање на два језика олакшава или тежава “посао” у песништву?

6. Да ли Вам се дешава да Вам се написана песма учини сјајном, а када је прочитате кроз неколико сати (или дана), да је избришете?

  1. Пуслојић: Најчешће ме то читање убија, зато избегавам „накнадну памет“, фризирање фразе, све остаје – тако. „У клокотризму нема отпадака!“, гласи једна позната наша максима.

7. Да ли сматрате да Ви најбоље читате-говорите своје песме или више волите да слушате своју песму у интерпретацији глумца:

А. Пуслојић: И када их читам и када их слушам, ја чујем глас дугога! Неког из васионског простора или из муклине црквеног звона. Ја сам – он. Зато и оног другог лакше, дуже и дубље могу ослушкивати. У основи, тај ми је глас и питкији. Живљи је од мене самог.

8. Да ли сте задовољни својим досадашњим књижевним радом или сматрате да још нисте достигли свој максимум?

А. Пуслојић: У квалитету и поетици, да! Сад радим – на кванту, тј. квантитету, трудим се као луд да испливам на другу обалу живота. Као и многи, радо бих видео Бога. Није реч о радозналости, већ о упитаности.

9. У групу којих писаца, домаћих и страних би себе уврстили?

А. Пуслојић: Сви смо и – клокотристи! То је и домаће и страно, моје и онострано. Опет једна максима: ”И Бог је клокотриста, створио је свет”.

10. Шта Вас је ометало, а шта Вам је помагало у књижевном раду?

А. Пуслојић: Ни једно, ни друго: ништа и ништа. Све је ту добродошло, као и сам живот. Мој!

11. Да ли би, данас, поново одабрали исту професију или бисте се одлучили за неку другу?

А. Пуслојић: Да. Одабрао бих исто ово чудо. Овај осињак и пакао, да зујим око меда и да надлећем провалије у сну и на јави.

12. Коју своју песму, без обзира на награде и критике сматрате најбољом и зашто?

А. Пуслојић: Сви ми (или - готово сви) кажу да је то ”Вожња” и ја прихватам, са кротким разумевањем, ову осуду на смрт. Треба је стално читати, наглас и у себи: “Возиo сам на бициклу / мртвог човека... то је мој бицикл / са пола точка...” итд. Али то, ипак, морамо читати сами. Није то само моја смрт!

13. Да ли сматрате да Вас је професија писца ометала у личном животу и да сте морали много чега да се одрекнете?

А. Пуслојић: Моји укућани и моји ближњи знају ову одвратну тајну и истину.

14. Да ли сте имали узора међу писцима - песницима и ко је највише утицао на Вас током Вашег формирања као књижевника?

А. Пуслојић: Сви које сам читао, срео и слушао, а и неки још нерођени. У такве и себе рачунам. Видећете, ускоро.

15. Шта бисте желели још да постигнете у животу, у области књижевности?

А. Пуслојић: Ништа посебно. Или, рецимо, да добијем Нобелову награду – за мир, али да ми то нико никада не каже. Остале сам добио.

16. Какав би савет(е) дали песницима?

А. Пуслојић: ни речи, ни сузе, ни осмеха, ни крика. Ни божански лавеж паса у ноћи. Ни поглед на врхове Хималаја. Када се сликар Радислав Тркуља надахнуто потписао испод Везува, нико му није притекао у помоћ и дао му какав мудар савет за то. Или, кад песник Никита Станеску каже стих: ”Јао глави мога језика” - ми се морамо добро замислити зашто је он, авај (ипак!) казао само ”Јао глави мога мозга”, а мени је казао да преведем - и једно и друго, оно ”што је лепше на српском”. Говрим о том – чуду неизвесности и чина креације!

17. Шта Вас је највише инспирисало у стваралачком раду?

А. Пуслојић: Читање новина и спасавање књига из пожара и поплава, мирно гледање слика и филмова, хаос театра и леоновање у слободном простору, дуго деловање у клокотристичким ”Ситуакцијама”, добре две деценије, све док многи до нас нису поумирали... а сад, гле мене у свемиру, једем диње и брескве, слушам литургије и зуј пчела! Пуслојићу, гаде један живи.

18. Да ли се добро и испуњено осећате када напишете песму или имате осећај да сте себе превише открили и да није требало то да чините? Или, пак, имате осећај ”испражњености”?

А. Пуслојић: Од таквих могућих празнина, ја сам све пунији и потпунији, као камен. Усхитно и до савршенства, до прималног рика у Божјем оку, чим ујутро отворим очи и уста.

19. Шта сматрате почетком европског, а шта почетком српског модернизма у књижевности?

 А. Пуслојић: Модерна европска књижевност почиње свевидним, слепим Хомером (као тројанским коњем), а наш српски модернизам најлепше се огледа у дунавски-каменим очима скулптура из Лепенског вира (чиста поезија!) који, у основи, јесте последња фаза клокотризма.

20. Које је Ваше омиљено прозно, а које песничко дело?

А. Пуслојић: Моје омиљено јело није прозно, а од песничких дела, много сам се угојио! Објавио сам ”несабрана песничка дела”, у београдској ”Просвети” и КЦ Зајечар (2013.), а у четири тома: ”Зидање источног плача”, ”Нови господар ваздуха”, ”Ваздушна линија смрти” и ”Негледуш и дародавац”. Сваки наслов – три речи! Али ја ту не стајем и не одустајем. Господо, даме и адамовци... стрпљиво вас чекају и 54 (само моје) збирке у рукопису и на стотине преведених дела. Хоћу рећи, чувајте ме се!

Припремила: Г. Влајић

GRBUKS

 Удружење књижевника Србије

Француска 7, 11000 Београд

 

 

 

Телефон: 381 11 2626 081, 381 11 2626 278

Е-маил:  uks.srbije@gmail.comknjizevnenovineuks@gmail.com

Факс: 381 11 2626 278, 381 11 2635 979

Текући рачун: 205-200273-87 Комерцијална банка

 

                                                                                               © Удружење књижевника Србије

                                                                                                      Уређује: Милош Бркић

                                                                                                     Сарадник: Милан Панић